So, anyway, uskoro treba da se održi jedno unplugged veče na kojem će se između ostalog svirati i nešto Pearl Jam materijala... i odjednom se setih koliko su se "Biserni đžemeri" brzo izgubili iz fokusa šire publike. Zašto je ta cela "nova Sijetl scena" tako brzo nestala iz vidokruga? Sigurno ne zbog loše muzike? Možda je najbolje objašnjenje dao Tom Morelo (gitarista "Rage Against The Machine", benda koji nešto bolje odoleva testu vremena), kada je u intervjuu za "Guitar World" (decembar 2006) rekao: "Mislim da ceo taj period - od pojave 'Jane's Addiction' u 1988. do sredine devedesetih - možemo nazvati jednim od najplodnijih i najuzbudljivijih perioda u istoriji rok muzike. Jane's Addiction, Smashing Pumpkins, Tool, Rage Against The Machine, Alice In Chains, Pearl Jam, Nirvana, Nine Inch Nails, Soundgarden - svi su ti bendovi imali korene u underground umetnosti, i svi su bili sastavljeni od pametnih ljudi. Međutim, svi ti bendovi su želeli i voleli da sviraju hard-rok koji puni stadione publikom. I upravo je taj sukob između te dve ideje (undergrounda i stadionskog rocka) stvorio muziku kakvu do tada nismo čuli: originalan, hevi-metal rif-rok začinjen trippy, industrijskim aranžmanima. Ali - bez izuzetka - svi ti su bendovi patili. Ako odrastete slušajući Fugazi i mrzeći 'stadionske bendove', a onda odjednom počnete da držite koncerte na prepunim stadionima, pa - to može da utiče na vas! Ponekad prosto poželite da se ubijete. Ponekad se otuđite od svega, anestetizirate se. Ponekad počnete da pravite petogodišnje pauze između albuma... Svi pomenuti bendovi su bili svesni tog problema, i to je i stvorilo sve te sjajne pesme. Pravi problem je nastao u trenutku kada je njihova publika postala ogromna, a ti bendovi nisu mogli da zadovolje očekivanja tako velike publike - njihove ambicije su bile manje od njihovog talenta. Onda su tu novostvorenu prazninu popunili sedmorazredni rep-rok bendovi, klonovi Edija Vedera i loše Nine Inch Nails kopije..."
Citat vredan pamćenja zato što i vas direktno pogađa u srce (koja je vaša ambicija u muzici? kako biste podneli slavu? koliko je zapravo želite?), ali i citat koji ima veliku prednost - istinito opisuje događaje. Trevis Lineman, Amerikanac sa kojim sam u Berlinu pohađao kurs o džezu, jednom je govorio o Pearl Jamu kao da su ga lično razočarali, lično izdali. Ne sećam se argumentacije (bila je relativno nemušta i uopštena), ali vrlo dobro pamtim njegov izraz lica: izneveren, izdan, prevaren.
Pritom Trevis nije bio "fanboy", već neko ko se iskreno brinuo za američku muziku. Jednom prilikom je, na primer, rekao da džez nije muzika kojoj je prosečni mladi Amerikanac izložen u mladosti, i ta rečenica mi je u hipu objasnila više o duhu savremene "muzičke Amerike" nego mesec dana guglanja. Drugom prilikom mi je rekao da je najvažnije kod Džonija Keša - njegov stav. Demonstrirao je taj stav mimikom - odmahivanje glavom, udaljen izraz na licu. Teško ga je preneti u reči: mogao bi se opisati kao "problemi nisu tamo gde ti misliš da jesu, ono za šta ti misliš da je važno nije ni izbliza pravi život". Opis mi nije baš precizan, jer se radi o opisu STAVA - eh, da ste videli Trevisa kako odmahuje glavom, odmah bi vam bilo jasno šta je Džoni Keš i zašto je bitan. Elem, kada se jedan ozbiljan čovek tako prefinjenih zapažanja o američkoj muzici oseća lično izdanim od strane Pearl Jama, postane vam jasno da je problem ozbiljan - međutim je potrebno da budete isto tako pažljiv posmatrač američke muzike (ne samo ostrašćeni "fanboy", ne samo nezainteresovani potrošač) pa da shvatite gde se problem tačno nalazi.
Šta su to Pearl Jam imali a što niko drugi nije? Genijalnu jednostavnost. Nema tu - što se "elemenata slagalice" tiče (aranžmana, akorda, leksike) - ničeg veoma modernog / inovativnog, a opet je rezultat (konačna pesma) nešto vrlo lirsko, obećavajuće, interesantno. Sa ovakve distance možemo lakše da procenimo šta je to "drugačije" u zvuku Pearl Jama - poslušajte, recimo, "Cordyroy" ili "Elderly Woman" (preporučujem izvođenja sa "Bridge Benefit" koncerta) i čućete sjajan smisao za "neklasičnu" melodiju, improvizovanu melodiju, plod trenutnog nadahnuća. Sa ovakve distance možemo da kažemo da je Edi Veder (pevač Pearl Jama) nalik na Maraju Keri koja je prestala da se kerebeči i prostituiše harmoniju; Edi Veder je braća Teofilovići na Bensedrinima, Edi Veder peva sećajući se svog dede koji pevuši dok na Parčmanovoj farmi seče drvo. Pearl Jam - pored sveg svog modernog zvuka - pre svega vuče koren iz "muzike pre gramofona", muzike koju radnik sebi pevucka dok radi ili koju žena peva bebi. To što čujete u zvuku Pearl Jama, Vuk Karadžić je opisao kao "ženske i razne pesme" (tj. pesme koje se ne pevaju uz gusle).
Ako pratite istoriju američke muzike, takve pesme poznajete iz "Southern journeys" perioda američke muzike... ali dosta sa uticajima. U doba kada svako čikaško drndalo tvrdi da je njegov generički 12-bar blues bolji od Madija Votersa, šta su Pearl Jam imali da ponude? Živ duh starih pesama, a ne dosadno ponavljanje izvođenja starih bluz / džez / kantri majstora. Njihove su pesme bogate promenama ritma i melodije - ali ne na Beatles / Stones "hajde-da-napišemo-petnaest-hookova" foru - nego na fluidan, organski promenljiv način. Pearl Jam su, moglo bi se reći, veoma moderni zbog te (gotovo) atonalnosti - oni neće sebi dozvoliti da im se ijedan element u pesmi ponavlja duže od par taktova. Ovo što sam rekao vam zvuči čudno? Možda zato što Pearl Jam pamtite po površnom slušanju "Alive"... dok je zapravo trebalo da slušate "Black" i "Footsteps".
Svakom ko pokušava da piše pesme može samo da koristi "kratak Pearl Jam kurs": kako uhvatiti fluidan tok suptilnih varijacija na temu, a da u isti mah očuva koherentnost strukture pesme? Alanu Lomaksu je bilo lako da reši prvi deo te jednačine - stavi magnetofon pred zaposlenog Crnca koji peva, a Crnac se ne ukoči pred magnetofonom jer ni ne zna šta je to... No to je prosto dokumentovanje ideja. Kako ih razraditi tako da ipak budu struktuirane, a da očuvaju fluidnost i "živost? Kogod je pokušao, zna koliko je to teško: pesma koja tako nastaje suviše lako pređe ili u "sviruckanje" ili završi "prekomponovana" i "prearanžirana" do te mere da se "duh" izgubi iz nje. Duh "džema" mora nekako da pređe u "Pearl Jam" - bojim se da tu samo talenat i iskrenost pomažu. Ako ne verujete Pearl Jamu, pitajte Boba Dilana.
Možda sam vas ubedio da je potrebno da malo kritičkije (analitičkije) poslušate Pearl Jam, ali vam još nisam odgovorio zašto je Pearl Jam izdao Trevisa Linemana. Nisam, jer ne znam. Možda je Trevis posumnjao da je negativan stav članova benda prema slavi i uspehu bio iskren - možda je poverovao da su neprestano programski (neiskreno, marketinški) gradili svoj grandž-imidž? Možda se umorio od beskorisnog donkihotstva u roku (Metalika protiv Napstera = Pearl Jam protiv Ticketmastera = U2 protiv svega i svačega)? Možda je razlog bio trivijalno muzički - od "Binaurala" naovamo, Pearl Jam nije imao zapaženijih hitova? Sumnjam da je ijedan od tih razloga tačan. Verovatno ću morati još dugo da se bavim pažljivim "osluškivanjem Amerike" da bih mogao da tačno odgovorim na to pitanje.
) da cujem ''nemediokritetsku alternativu" 
i osupnut sam slicnoscu vokala i atmosfere...
!! Evo posledjih mesec dana ne mogu bez Animal, Jeremy i Immortality !!!!
