Kako pristupiti pratnji u jazzu i kako graditi bas linije (walking) je jedna posebna prica, sto cini mi se Bracu jos uvek ne zanima.
BTW, primetih da i vecina sa ovog foruma, uvek za nesto sto nije rock, pop ili metal, a kad je u pitanju malo ozbiljnija svirka, odma mu tura naziv "jazz". Kad neko kaze jazz, treba prvo pomisliti na Charlie Parker-a, John Coltrane-a, Miles Davis-a, Sonny Rollins-a... nikako ne na Primus, Mariah-u Carey, ili mozda cak na Dream Theatre
Od ostalih srodnih zanrova, ja pre svega razlikujem funk, gde turam i ono sto bi neko nazvao soul, r'n'b, ili acid jazz (zato sto imaju neku istu osnovu), a sva ona nadrealna svirka, tipa Patituci, Dave Weckl, Chick Corea isl. je fusion.
Drugo, ako bih morao da definisem groove sviranje bas gitare, rekao bih da je to takav nacin sviranja kada je svaka nota prava nota i na pravom mestu, svaki ton ima svoju dinamiku, ili bolje reci mikrodinamiku i sviranje u kome se basista i bubnjar u potpunosti razumeju, slazu, jednako su (veoma) precizni, zajedno naglasavaju iste stvari kao da su ih ceo zivot vezbali...
Takva svirka se jednostavno oseca vise kod pojednih zanrova muzike i kod pojedinih bas linija, pa otud mnogi i govore o nekoj bass liniji kao groove ili groverskoj bas liniji. U stvari je u pitanju samo dobro, precizno odsvirana bas linija koja je mozda malo slozenija i u kojoj se moze cuti vise sinkopa. To ne znaci da linija od dva tona ne moze da se odsvira sa groovom.
Sve to, kako rece Tiki ne moze da se vezba (bar ne direktno), treba da dodje samo po sebi, uz redovno vezbanje i sa iskustvom. Ako uhvatis bas, stegnes zube i stalno mislis "moram da nadjem dobar groove, moram!!!" verovatno da ga nikad neces imati.
I konacno, with all respect, naveo bih najmanje bar 10 basista (i bendova) pre postovanog Les Claypool-a, a vezano za ovu problematiku. Pre svega, Bootsy Collins, covek za koga su pricali da moze i "od motke zabodene u zemlju da stvori funk" (neko je verovatno mislio da je ova izreka kool, na naskom zvuci tako kako zvuci, ali se poenta nazire, rekao bih), Daryl Jones, Eddie Gomez, Larry Graham i SLY & THE FAMILY STONE, Paul Jackson i Herbie Hancock, rane albume Billie Cobhama (npr. basista Lee Sklar), Azymyth, Tower of Power (obavezno preslusati), Liquid Soul, Spyro Gyra, Brand New Heavies, The Commitments-e
, Blues Brothers... pa na kraju i Flea-a, koji, inace tvrdi da svira punk, ali sa funk groovom (naravno u pitanju su raniji albumi RHCP-a) ... I sve to, zato sto smatram da je njihov funk cistiji, dosledniji... Daleko pre da je to skolski primer ovakve svirke, nego li Primus i Les Claypool...A za The Meters ne znam sta reci... Bas sad preslusah album Look-Ka Py Py... Pa bass u svemu gore navedenom vise "drma" i funkuje nego u bilo kom momentu navedenog albuma...
Funk You All!
Što se Metersa tiče, mislio sam na ovo: 
.