Trenutno je jedan vrlo retki Dumble Overdrive Special na eBayju (za pukih 150 000 dolara - prilično jeftino), pa sam se dugo razmišljao da li da vam ga pomenem, pošto u "širokim gitarskim masama" malo ljudi zna za Hauarda Aleksandra Dambla... To jest, za njega zna gitarska aristokratija poput Robena Forda, Erika Džonsona, Santane... Ali, najzad, što da vam ne opričam tu retku i zanimljivu priču, pošto vas već toliko volim!
Howard Dumble je rođen 1945. kao Alexander Dumble u Bejkersfildu, Kalifornija. Pomalo je svirao, ali je postao tražen kao tehničar kada je napravio nekoliko pojačala za firmu Mosrite. 1968. osniva svoju prvu samostalnu firmu, i tu pravi prototip onoga što će postati poznato kao najbolje gitarsko pojačalo svih vremena - Overdrive Special. Nikada nije radio ni sa kim drugim - sve je radio ručno i sve je radio sam.
Vrlo brzo je postao slavan - još od kraja šezdesetih njegova pojačala sviraju ljudi kao što su Bonnie Raitt (legendarna blues dama), Graham Nash (iz Cosby, Stills, Nash and Young), Stevie Ray Vaughan (čovek kojeg nije potrebno predstavljati), Ry Cooder (ako ništa drugo znate ga kao čoveka koji je organizovao snimanje filma "Buena Vista Social Club" i turneju koja je sledila filmu), Tom Verlaine (osnivač i gitarista grupe "Television", bez koje ne bi bilo ni Loua Reeda ali ni Radiohead), Eric Johnson (valjda ga se sećate barem sa G3 koncerata), Steve Lukather, Robben Ford, The Beach Boys (prvi psihodelični album ikada)...
Ostalo je, kako kažu, legenda. Ono malo fakata koje ljudi znaju o Hauardu možete da pročitate u ->ovom intervjuu iz Guitar Playera, 1985<-. Osim tih par činjenica, čovek je okružen legendom. Osim najvećih od najvećih, malo ljudi ga je ikada videlo posle 1970. Oko njega kao osobe se plete više legendi nego oko većine rok zvezda: neki kažu da je sedamdesetih poludeo od LSDa; neki tvrde da je oboleo od dijabetesa i zato se povukao iz javnosti; često se prepričava da ste njegovo pojačalo mogli da kupite SAMO ako se njemu dopadne muzika koju radite.
Proces je tekao ovako: nije bitno koliko biste mu novca ponudili, Hauard vam ne bi napravio pojačalo ako mu ne biste poslali kasetu/ traku na kojoj biste snimili nekoliko pesama specijalno za njega, u kojima biste mu predstavili svoj stil sviranja i vrstu muzike koju radite. Ako bi se vaša muzika dopala Hauardu, on bi vam odrezao ogromnu cenu, koju biste morali da mu platite unapred. Proces izrade bi trajao - neodređeno vreme. Nikada niste znali koliko će Hauardu tačno trebati da vam završi pojačalo - par meseci, više godina... U toku izrade NISTE NIKAKO smeli da ga zovete telefonom ili zapitkujete kada će pojačalo biti gotovo. Ako biste to učinili, smatralo se da ste svojevoljno prekršili ugovor: Hauard bi zadržavao sav novac, a vi nikada ne biste dobili svoje pojačalo.
U međuvremenu, ako biste imali strpljenja i veru u Hauarda, pretpostavljali ste da on intenzivno sluša vašu kasetu/ traku i da oblikuje jedno pojačalo specijalno za vas i vaš stil sviranja. Oni koji bi na kraju dobili pojačalo od Hauarda potvrđivali su da je pojačalo zaista uobličeno tačno prema njihovom zvuku i da u svačijim drugim rukama zvuči loše (ili prosto ne toliko dobro). Zato su i Hauardovi modeli samo uslovno "modeli" - svaki Overdrive Special (ili Dumbleland, ili Steel Singer) uobličen je tačno za određenog svirača i ne vredi mnogo ako ga i kupite polovnog - to nije vaše pojačalo.
Upravo tu i leži magija Dumblea - zna se da Erik Džonson i Džon Mejer kupuju svaki Dumble koji mogu da nađu (i ne pitaju za cenu), i čini se da time potvrđuju činjenicu da nije dovoljno imati samo "neki" Dumble - to nije isto kao kupiti Plexi, ili Rectifier.
Btw, potvrđeno je da ukupno na tržištu ima možda oko 500 pojačala za koja se sigurno zna da ih je Dumble napravio.
Onih nekoliko srećnika koji su uspeli da sviraju kroz njih kažu da je jedno zajedničko svim Dumble pojačalima - superosetljivost. Još jedna potvrda da je u pitanju pojačalo za profesionalce: kažu da Dumble ne prašta greške. Ako grešite u sviranju, čuće se kroz Dumble. Ako svirate divno, čuće se kroz Dumble.
Zato što vas (kako rekoh) toliko volim, you're in for a special treat: pošto ovakvih stvari nema na netu, dozvoliću vam da zavirite u moju ličnu privatnu kolekciju dugo skupljanih podataka o Hauardu i da svojim očima pogledate neke od originalnih ugovora koje je Hauard pravio sa muzičarima u svojim ranim danima. Kasniji ugovori uopšte ne mogu da se nađu - Hauard je počeo da radi za veoma specijalnu klijentelu, bio je u stalnom strahu od "copycata" i pretpostavlja se da bi objavljivanje tih, kasnijih ugovora, povlačilo sa sobom tužbu... Evo, dakle, naparite oči, rukopis ovog čoveka se ne viđa svaki dan:
Nešto o samim pojačalima - nemojte pitati da li negde postoji šema za njih, pošto šeme i postoje i ne postoje. Hauard je do danas uspevao da zatvori svaki sajt na kojem bi se pojavila "Dumble šema". Ono nekoliko šema koje su uspele da isplivaju - ne pitajte gde i kako, neke stvari ne trebate da znate radi sopstvene sigurnosti i mirnoga sna - su nepotpune. Može samo da se pretpostavi šta je Dumble ugrađivao na tim mestima kola, pošto su elementi sakriveni epoksi-smolom koja uništava kolo ako dođe do pokušaja skidanja. Pretpostavlja se da su najveći boutique proizvođači kao što su (nadzemaljski) Fuchs, (majestetični) TwoRock i (strahobalni) TrainWreck uspeli da ugrade neke od Dumbleovih rešenja u svoje neverovatne kreacije... ali to su samo nagađanja.
Neki kažu da im ton potiče od specjalnih transformatora/ kapacitora/ otpornika. Sam Dumble je govorio da je njegova tajna u teško stečenom znanju o zvučnim osobinama i interakciji pojedinih elemenata u tonskom kolu. Cinici kažu da je tajna u preampu u koji je ugrađeno Ibanezov TS-808 TubeScreamer kolo. S obzirom da ih je malo ljudi osim vrhunskih muzičara ikada sviralo a još manje električara otvaralo, sve teorije su baš to - samo teorije.
Ono što se sigurno zna je da niko ne može da postigne neke od "istovremeno čistih i prljavih" tonova rok-bogova (na primer, moj omiljeni ton - SRV na svom prvom albumu, "Texas Flood") zato što nijedno drugo pojačalo ne reaguje kao Dumble.
And there you have it: deo priče o pojačalu koje nećete imati čak ni ako dobijete na lutriji. Neki će reći: "Da imam 150 000 evra, kupio bih sebi par odličnih pojačala i zaboravio na Dumble." Neki drugi će reći: "Dumble je samo mit - takav ton može da se dobije koristeći..." Ali ovo što vam pričam je priča o čoveku koji je svojeručno postao legenda - legenda čija pojačala se smatraju Svetim Gralom, bez kojih ne bi bilo nekih od nezaboravnih rok-tonova (od Santane do Robena Forda).
->Pogledajte tu aukciju<-, dok je još aktuelna, i pročitajte tekst o njoj. Slike sa aukcije će ->privremeno biti ovde<-, dok se taj Dumble ne proda. Može jedna meni omiljena priča o Dumbleovim pojačalima za kraj?
Povremeno na Harmony Centralu osvanu i reviewi Dumble pojačala - jedan review na svakih deset godina, tako nešto. Koliko su istiniti? Ne verujem baš da su sve pisali ljudi koji imaju Dumble, ali... Jedan od tih reviewa je - navodno - napisao ultrabogati razmaženi klinac koji je hteo da nauči da svira gitaru... ALI samo pod uslovom da mu njegov tatica kupi najbolju gitaru/ pojačalo/ efekte na svetu. Tatica je sinčiću kupio Les Paul iz 1959 (yep, the one), Strata iz 1957, Jimmy Pageov bivši Echoplex, i još neke legendarne stvari koje je sramota pominjati u dobrom društvu. Navodno je ceo setup sastavio "Phil", producent koji je dobar prijatelj sa ocem dotičnog derišta. "Phil The Producer" - pale vam se lampice? Anyway, klinče u nastavku opisa kaže (prevodim): "Kada je studijski gitarista Džon, prijatelj mog oca, uzeo da svira kroz taj moj rig, kunem vam se da je zvuk bio neverovatan. Zvuk je bio tako dobar da se Džon, čini mi se, rasplakao - znam to zato što je odmah posle toga otišao u kupatilo i siguran sam da sam ga čuo kako tamo jeca."
Odlična priča, zar ne? Stari studijski vuk, koji ume da ceni opremu koja je malom žoharu pala s neba, plače znajući šta nikada neće imati. Inspirišite se time - i ostatkom priče o čika Hauardu, naravno.
