Znate onu priču kad je Beethowen dirigovao svom orkestru od 100 muzičara, pa onda u sred svirke prekinuo, prišao jednoj ženi sa violom tamo negde u trećem redu levo i rekao „gospođo, koji kalafonijum koristite za vaše gudalo?“ a ona rekla „ pa...italijanski..“ „Pa da !! I kako onda mislite da ja sada napravim čistu Nemačku simfoniju ?!“
Šalim se, anegdota je izmišljena..a i Beethowen je bio nagluv..
Dakle, malo bih o drvetu i o tonu ikakve oni veze imaju na prodaju apaurina u Srbiji
Eto me dakle drugari, posle dužeg vremena provedenog na Drvetu mudrosti.
Što sam stariji to mi manje prijaju diskusije, pa više nekako čekam da smislim nešto mudro i duboko, te da to podelim sa vama po sistemu „ja tako – a vi kako oćete“
Forumi su me definitivno smorili, što zbog učesnika (koji nikako da sebi priznaju da forumaše samo i jedino zbog usamljenosti, a ne zbog tema i dilema) a i moderatora (koji nikako da priznaju da moderiraju samo i jedino zbog usamljenosti a izgleda i osećaja nebitnosti u svojoj okolini ).
Muzički, filosofski, ovakvi onakvi..mnogo se tu vremena troši ni oko čega znate..
Eto recimo, tema nad temama „tonsko drvo“ (sa posebnim osvrtom na gitare od punog drveta)
Ono što je fascinantno je da tu glavnu reč vode uglavnom nekakvi „majstori“, „graditelji“ i „lutijeri“. Oni se jel’te razumeju u drvad. Znaju tačno da kad čuknu vo drvo i načulje uši, to drvo ima da peva, da vibrira..i tu nema dalje priče. Ko da im protivureči kad ljudi žive u piljevini?
To što ti isti majstori zapravo ne sviraju, nema nikakve veze. (logika dabome nalaže da, ako ogroman deo svojeg vremena provodiš u šmirglanju, lepljenju, brušenju, uglavljivanju, lakiranju itd) ti batice ne da nemaš dovoljno vremena ta sviranje, nego je pitanje da li ti je poznato kako izgleda Cmaj7.
A ako mnogo više sviraš nego što majstorišeš, onda ti i nisi neki majstor.
Logika dalje nalaže, da onaj ko se bavi sviranjem, ima mnogo više vremena da osluškuje zvučne finese izmežu ovog i onog jeltakotakoje
Tako da bih ovom prilikom ostavio „graditelje“ i „lutijere“ po strani, a akcenat stavio upravo na ove druge.
Kada vidim da neko kaže da neka električna gitara „bolje zvuči“, meni je već to nekakav znak da je taj čovek žrtva.
Da vidimo čega je on to žrtva.
Ja bih rekao da su u pitanju dve stvari: jedna je „amerikanizacija“, druga je „ego“.
Mogu ljudi da pričaju šta hoće, ali električnu gitaru su izmislilii Ameri. Oni su je proslavili, plasirali i lansirali i sa njom sve ono što ide uz svaku fetišizaciju. Od oblika, boje, vrste drveta pa do magneta i tranzistora i na kraju likova koji su je svirali (uz čitavu novu paletu detalja, pojačala, lampi, kablova grupi devojaka, love i svega ostalog)
Sumornu, buđavu, izmorenu ratom Evropu kao malj je u glavu tresnula informacija o tome kako Ameri dobro žive. Naročito 50-tih godina
Svi su hteli da žive kao Ameri.
Najbolja kola, najbolja muzika, najbolji standarad..
I danas je tako.
Ceo svet posrće od upinjanja i pokušaja da žive makar približno kao Ameri.
Kada se to (i pored užasnih napora) ne desi, na scenu izlazi Ego, sa svojim psiho-varijantama negiranja, potiskivanja, projekcije i „kisleog grožđa“ po sistemu „ma imamo mi bre naše i to bolje!“. Primeri za to su naši muzikanti koji hvale „србско дрво“ I koje je je tonski triput bolje I bla bla..
Svi naravno rаzumemo da su Ameri koristili brazilski rosewood, razne bubinge isl, jer nisu znali da u Srbji ima bolje (što bi rekli Japanci Shio Mi Ga Djura).
Vreme je da shvatite jednu stvar, postoje samo dve električne gitare: to su Fender u.s.a. i to je Gibson takože ju es of ej. Sve ostalo su kopije, imitacije, novotarije za mlađe i starije proistekle i proizašle od mamas and papas tj „fenderki i džipsonki“
Da li su kopije lošije, bolje? Nebitno je. Jer kod Ego-a u celoj priči oko tona i drveta, glavnu stvar igra emotivni, a ne racionalni momenat.
Uzmimo primer lika koji ima recimo Tokai gitaru Les Paul type.
li Fender stratocaster proizveden u Japanu, Meksiku..
Da li su to dobre gitare? Vrlo verovatno. Čak sa 99% sigurnosti mogu da kažem da jesu jer, da bi gitara električna gitara bila dobra treba da ispuni samo jedan uslov: da može da se podesi za sviranje. A kod tih gitara to podešavanje (kao što znamo) svodi se na tu i tamo fino turpijanje pragova (kako ne bi bilo mrtvih tonova, posekotina isl ), tu i tamo fino turpijanje slotova (kako ne bi pucale žice i kako se ne bi raštamivala), možda vamte namte visinu magneta i? I to je to. Sve ostalo su varijante na temu, kako sviraš koju vrstu muzike i bla bla..
Ali..da li su to gitare koje će nas povezati sa Amerikom? Naravno da neće.
Čak i oni koji imaju meksikance, kad god pogledaju u gitaru negde ih boli ta razlika od par desetina kilometara između dve fabrike. (neki idu čak i dotle da ne žele da znaju da je u izradu njihove, inače original u.s.a. električne gitare, učestvovao neki Meksikanac, ili nedajbože Indus (ili..Srbin ?!)
Ne. Za pravog ljubitelja električne gitare, samo američke gitare mogu biti dovoljno dobre.
Čak i kada nisu.
Čak i kada posle spucanih i s teškom mukom namaknutih hiljadu i više euraj, vidimo kako u.s.a. gitara treba da se podešava, doštimava, podmazuje – čak i tada sve to nije važno. Važno je da je iz U.S.A. Da su je pipale ruke amerikanaca..da je ta gitara živela malo tamo taj u.s.a. vazduh..gde ne možemo mi. tamo gde je život bajka, a gitare lako dostupne, a muzika mnogo bolja..tamo..daleko..
No da se vratim malo na ton.
Elem, u toku jednog jedinog dana, bar dve važne komponente koje utiču na ton gitare se promene. I to više puta.
Znate onaj osećaj kada u utorak namestite sve na pojačalu i gitari i svirate 4 sata bez prestanka, jer vas je zvuk poneo, jer ste uboli pravi ton..? I znate onaj osećaj kada sve to sa radošću krenete da ponovite u sredu, ali sada su i ton i gitara i pojačalo..celokupni zvuk i osećaj bulja? E, to.
To se dešava jerbo naš sluh varira.
Na dnevnoj bazi. Nekada i u razmaku od samo par sati.
Varira krvni pritisak, varira položaj tela (da li sedimo ili stojimo), varira količina tešnosti u telu i bla bla...obrni okrenu, sluh nije isti.
Vlažnost u prostoru u kome smo. Pritisak spolja, temperatura...sve su to veoma promenjive stvari u toj jednačini gde je zvuk vazduh koji se kreće. Stoga, onoga koji kaže „ova gitara bolje zvuči od one“ treba mlatnuti tom istom gitarom po potiljku, i pitati ga kako mu se čini sada
Ego međutim, ne želi da zna za ove dve promenjive u jednačini.
Ego ne želi da zna ni da je žica najvažniji deo gitare. Niti da je način kako se i čime žica okida sledeći najvažniji faktor. Ne, ego voli da priča o drvetu, jer..drvo je plemenito, drvo je toplo, drvo zahteva „poznavanje materije“, drvo (paj sad) vibrira ! Dabome..Ono prenosi vibraciju na celo telo i neretko, kod pravih znalaca, ako se vibracije drveta i tela potrefe, korisnik gitare može da doživi organizam. (pa ne mislimo valjda da sve velike zvezde tek tako prave one retardirane face dok sviraju?)
Dalje, ego ne želi plajvud.
Neče šper-ploču i kompozitne materijale.
To nije dovoljno dobro.
Mora da bude drvo pravo, tvrdo, sušeno zna se kako, sa zna se kakvom gustinom jer, samo takva gitara može dobro „da radi“. To je taj odnos, to je taj “balans“
Za tu i takvu gitaru možemo da kažemo „dobar komad“. Naročito mi, koji smo svirali pet hiljada „komada“ gitara sve kroz referentna pojačala sa lampama neutralnog tipa u akustičnki obrađenim prostorijama namenjenim samo u tu svrhu ! Hm..
U situaciji kada Ego ne može da otputuje u Ameriku, kada nema para, kada liči na teroristu ..kada mu je ukratko American dream nedostupan, Ego će da pronađe i iskopa takav komad drveta, da može cela Amerika samo da mu pu..zavidi.
I da, sam – dabome svojeručno, uz Wobby alat napravi takvu gitaru koja neće ni imatu cenu (osim možda na Kupujem Prodajem, i to oko dva soma evritja, ni manje ni više) Jer, to je „rad čuvenog tog i tog..koji dabome, živi i radi – u piljevini“
Ne vrede nanomettri, ne vrede osciloskopi..oni mogu najbolje da osete kako drvo vibrira i kako ima sustejn. A to je kao što znamo nešto bez čega neće ni da uhvate gitaru u ruke..(mandušića vuka..)
Eto čini mi se da su mnogi ljudi ugazili u to go..vrzino kolo iz kojeg neće i ne žele (i ne mogu) da izađu.
Tu sama muzika više nije bitna (ako je ikada i bila)
Tu je bitan Ego kome fabrički tranzistor u potenciometrima nije dovoljno dobar, jer oni sviraju sa takvim tonskim finesama, koje bez nekakvih „apgrejdovanja“ i „modova“ jednostavno nisu izvodive.
To je drugari dragi, emotivno, a ne muzičko pitanje.
Kao što je i pitanje Zemlje kao ravne površine pitanje emocija, a ne činjenica.
Ego ne želi da vidi (a ni da čuje) činjenice.
Ego je emotivna, osetljiva biljčica. Zato mu svako skakanje po žicama (ili drvetu) predstavlja bol, izazov, strah, otvaranje neke druge Pandorine kutije iz koje može svašta da iskoči ako se sa tim skakanjem nastavi.
A ima naravno i onih kojima je od svega toga lepše i zanimljivije da se bave muzikom, sa u.s.a gitarama ili bez njih.
Ve vi pozdravevuveme site
