zwelj wrote:Svedoci smo da nikad u istoriji muzike nije bilo mocnije a dostupnije opreme a naizgled paradoksalno, nikad gore (bezsadrzajnije) muzike... Cenim da se nad tom cinjenicom treba zamisliti ...
Ово је потпуно тачно ако се узима у обзир оно што је најагресивније форсирано у медијима. Међутим, на маргинама и даље опстају врло инспиративни музичари. Ако гледам историју музике, биће да је и раније макар донекле тако било, толики композитори су у свом времену били једва запажени или потпуно одбачени, а право признање су добили далеко после своје смрти. Осим тога, та доступност опреме и лакоћа презентовања сопственог рада мало већем кругу људи од ширег круга пријатеља у ствари мало квари слику, делује да је у просеку музика спала на ниже гране. Ја на крају ни у томе не видим нешто нужно лоше, сигурно је на тај начин дата прилика и некоме ко би иначе остао сасвим неправедно непримећен. То је већ нека друга прича.
Нисам ни најмање изненађен да се индустрија дебело умешала и да подгрева чежње музичарима, то је било неизбежно. Да ли је ту индустрија главни кривац? Па није. Понаша се у складу са економским системом где је потребно трошити, трошити, трошити... Дај ново, ново, најновије... Могу они да крену да пливају узводно и да нестану, јер су таква правила игре, а индустрија цинцилбоца за музичаре сигурно није писала та правила. Јесте им адвертајзинг јадан, али у крајњој линији - адвертајзинг је генерално одвратна појава. Нису ови што нуде педале ништа мање креативни од ових што женама препоручују средства за повећање волумена косе или кремица које кожу чине еластичнијом и мекшом. Нањушили су људи фразе на које се купци пецају, и терај...
Сами ефекти не могу да буду срж проблема. То је просто алат. Неко уме да га користи како треба а неко не уме. Неко претерује. Само кад неко зна шта ради с тим ефектима... па ето, мени је то много лепо и занимљиво. На крају крајева, оног момента када се најраспрострањенији вид колективног музицирања усталио у форми бубањ-бас-гитара, а све то у жанровима који и немају баш бесконачну ширину (што опет има везе са самом оркестрацијом, па тако у круг... кокош или јаје...), постало је сасвим очекивано да ће те минималне поставе да траже начине да звуче као да их је више, или да не звуче као да баш у сваком тренутку зависе само од оркестрације која им је једино доступна. То је некако сасвим у складу са људском природом. Као што се тачно гађа одређена атмосфера и одређени одзив публике када се негде користи обоа, а негде фагот, или флаута, или пиколо, тако је негде сасвим очекивано да ће неко да искористи расположива средства да удеси да му гитара мења глас, да глуми другу улогу, кад већ нема у трупи других глумаца.
Нека лепо минималисти уживају у минимализму, а компликатори да у здрављу и весељу компликују, добра је та разноликост, такав је људски род и такав треба и да остане. На крају из те какофоније исплива нешто вредно памћења.
