Šta vas još drži ?

[Overdrive]

okej Kristijane, hvala na vremenu koje si odvojio, ali pošto sam ja iskren čovek nema razloga da iskreno ne kažem kako nisam zadovoljan sa odgovorom.

Iz tvog odgovora saznao sam par stvari:
- da ti ne možeš da zamisliš život bez muzike
- da se trudiš da drugima preneseš radost koju muzika nosi
- da tu i tamo uzmeš neku kintu za svirku.

Ovo su sve pošteni odgovori i možda nekome dovoljni, ali kao što rekoh, iako se nekome možda čini da su stvari tu jasne (voli čovek nešto pa šta tu ima da se priča?) ja još uvek tragam za dubljim odgovorima.

Prošao si neke sociološke studije na ovu temu, mene međutim zanimaju psihološke pretpostavke za bavljenje muzikom i odgovori na pitanja Zašto ?

Zašto ne možeš da zamisliš život bez muzike ?
Zašto osećaš radost ?
i Zašto nemaš nikakvih očekivanja?

Ovo poslednje možda čak i niej tačno, jer kada ideš na tezgu, računam da očekuješ neku lovu za to, right?

ali to je manje bitno
Mnogo bitnije je odgovoriti na pitanje ŠTA mi očekujemo od našeg bavljenja muzikom?

Ti si spomenuo kohezioni faktor.
Neko taj isti momenat praktikuje kroz sport, ok?
Dakle, u korenu tvog očekivanja (ako idemo dotm logikom dalje) bila bi želja da spojiš ljude (na lep način)

Zašto?
Ovde sada izlazimo iz muzike i ulazimo u psiho.
Zbog čega bi spajao ljude? (oko sebe/muzike)

I da li tu možda ima nekih očekivanja? (šta ako ih ne spojiš? Šta ako muzika generalno gubi taj kohezini momenat i više je okrenuta Egu? Pokojni George Harrison je na pitanje kako vidi savremenu muziku rekao kako u njoj vidi samo jednu paradu Ega i ništa više)

Ili recimo, da sam nekoga pitao, zbog čega se drogiraš ?
Logičan odgovor bi bio "zato što po konzumiranju droge dobijam fantastično psiho-fizičko iskustvo koje nikada ne bih mogao da doživim bez droge"

i tu bi odgovor bio "lično zadovoljstvo"

U skladu sa tim, ako bi mi neko rekao," bavim se muzikom, jer mi tonovi koje proizvodim prijaju organski, sav se naježim od prijatnosti, cirkulacija mi se poboljša, dišem mirnije i dublje i sav se razbudim" - i tu bi odgovor bio "lično zadovoljstvo".

Nekakva organska korist zbog koje uživalac lepše i prijatnije prolazi kroz život.

Ali ova sociološka pitanja, kohezioni faktori..tu mora da ima nešto više od tvog ličnog (organskog) zadovoljstva ?

U tebi vidim učitelja, pedagoga, pa možda negde u tom pravcu treba razmisliti - šta jednog pedagoda čini srećnim i zbog čega.

U svakom slučaju još jednom hvala na učešću

[Kristijan]

Опет морам да се вратим на неке студије које сам читао које се тичу антропологије и музикологије. Тамо где још увек није од музике направљено тржиште (има таквих друштава и даље на планети, само их западњачка идеологија описује као примитивна друштва) музицирање је део свакодневице и у музицирању учествују сви. У тим друштвима рецимо не постоји концепт талента за музику, толико музика прожима сваки сегмент живота да се подразумева да сви у томе узимају учешћа. За та друштва је типично музицирање у коме је битна компонента засићен звук. Томас Турино је описао своје искуство првог живог сусрета са таквом ритмиком као да одједном не може да лоцира извор звука, као да звук долази одасвуд, из пода, из зидова, са свода... Поучен тим искуством он је сваке године предавања у Чикагу започињао тако што крене да удара прост ритам длановима и студентима каже да му се придруже. За разлику од онога што је доживео у Африци где би рецимо неко кренуо да удара половине, на шта би се неко прикључио тако што удара четвртине, па неко трећи на парне четвртине да удари по две осмине, па неко четврти да удари триолу на прву четвртину... студенти у Чикагу сваке године ураде исту ствар када од њих тражи да се придруже, после пар секунди читав амфитеатар само понавља тај прости ритам који им је он задао.

Шта то по мени значи? Да смо кроз процес који храбро називамо цивилизовањем изгубили спонтаност и иницијативу у музицирању. Чак и у западном свету ми јасно можемо да уочимо колико је музицирање и перцепција музике била другачија пре свега 250 до 300 година.

У том погледу ја мислим да можда ипак питање може другачије да се формулише. Које су то психолошке баријере које доведу дотле да човек не музицира? Шта то треба човек у себи да преломи па да се врати свом природном стању? Шта смо то тачно урадили са собом па смо прекинули ту нит са нашим прецима?

За мене је лепо сазвучје увек било извор велике радости. Зато волим колективно музицирање, просто могу да се постигну комплекснија сазвучја. То ми је сва награда коју очекујем. Вероватно је то одговор и на моју дилему зашто још увек имам воље да се цимам око организовања бенда, јер без тога нема ни тог сазвучја Ето, даље од тога не иду моје амбиције, да звучи добро, да видим како се људи који учествују у томе радују макар делимично колико се ја радујем.

Ово за тезгу... ех, види, нема ту пара. Ако пажљивије бирам репертоар онда су и локације за свирку ограничене, па су и места која не остварују не знам какву зараду, па ако је више музичара онда по сваком дође нека сића... а ја да одем и вратим се са такве свирке треба да возим 80 километара. Док се покрију путни трошкови ту често не претекне више од 500 динара. Не карикирам, тако је. Дакле не можемо да причамо о парама, нема ту зараде. То је све и даље у зони чисте радости због музицирања, спектакуларно је достигнуће што нисам платио да бих свирао

[Kristijan]

Да будем сасвим искрен, наиђу моменти када мени једноставно досади да се цимам око организовања екипе па онда рецимо наступам сам. Ту већ може да се прича о некаквој заради, то сваки локал може да приушти, али то ми није толико занимљиво, није то оно сазвучје које мене вози. Само је логистички једноставније да се изведе, али на крају увек опет гребем да свирам са другим музичарима. Сад ће на пролеће да буде 29 година од кад сам саставио први бенд, уђе то већ у крв после толико година, изгледа да ту не може ништа више да се уради

Не могу да дам никакав прецизан психолошки одговор. Не искључујем могућност да је све то само егоизам који је заогрнут неким финијим костимом. Често је и за активности које су de facto хумане по свом резултату први покретач био его. Рачунам да би неки посматрач могао да да бољи суд од мене. С друге стране остављам и могућност да је жеља за музицирањем ипак погоњена духом прадавних предака, можда напросто нисам довољно цивилизован

[Overdrive]

Ukratko, ljudi ne vole više iste stvari.
Znam o čemu pričaš kada govoriš o sazvučju, ali ljude više saszvučja ne rade.

Kada kažem da po Bg-u, svi bendovi zvuče isto (kakva takva muzika i jedan jedini pevač koji davi mikrofon) ljudi me gledaju belo i u fazonu kao, pa šta tu ima čudno, to se tako radi..?

Ne, to se tako ne radi.
Sazvučja i ritam su ono što nas razlikuje od životinja (okej, možda i smeh) i više ni sam ne znam kako da na to gledam:

- da li su životinje savršene (verovatno jesu) pa im ne trebaju nikakvi zvučni nadražaji tog tipa, da bi spali u hiponitčko-koheziona trans stanja, već je dovoljno da samo recimo naglas zavijaju (kao vukovi)

- Ili smo prevazišli i te "slabosti" pa ćemo se konačno rešiti potrebe za sazvučjem (i muzikom for that matter) i pustiti da nam evolucija dalje određuje individualne palete zvukova koji će nam prijati ili ne.

- da li je radost muziciranja moguća ukoliko muziciramo sami ? (onanistički pristup)
- ili je radost muziciranja jedino ispravna ako muziciramo sa drugim ljudima (kopulistički princip)
U oba slučaja postiže se zadovoljstvo. Do jednog se dolazi na lakši, predvidiviji način..do drugog se dolazi na teži, i možda samim tim kvalitetniji način ?

Ili možda način nije više ni bitan sve dok se postiže cilj..

[Kristijan]

Учио сам класичну гитару која је врло тих инструмент и у суштини тешко може без озвуке да се носи са другим инструментима, па је и репертоар класичне гитаре репертоар за соло извођача. Да ме је интересовало да тако свирам ја бих гурао даље са музичким образовањем али сам убрзо схватио да ме такав репертоар ипак не вуче као животно опредељење. Е сад, волим ја и даље да засвирам нешто од тог репертоара, понајвише адаптације барокних композиција, звучи то фино, али то ми је онако... својеврстан предах, није нешто чему бих посветио сво време. У последње време сам и написао неки низ соло минијатура које по звуку нису из домена класичне гитаре али је техника свирања тотално класичарска, занимљиво је бавити се и тиме. У том смислу могу да кажем да је радост музицирања могућа и кад човек свира сам, али не бих никад могао само тиме да се бавим (иако ми повремено падне на памет кад испиздим због неке натегнуте ситуације у банди да ћу од сад тако сам, шта ме брига... али од тога наравно никад ништа не буде... и добро је да не буде од тога ништа).

Узевши у обзир оно што сам горе написао ја свакако могу да кажем да више волим колективно музицирање, али није колективно музицирање једино исправно, рачунам да су потребне обе праксе. Користити и једно и друго је корисно искуство, свашта се научи и лепо се то допуњује.

Ако гледамо развој инструмената једино можемо да закључимо да је људски род током највећег дела историје био упућен на то да се колективно бави музицирањем, све до друге половине 18. века изузев оргуља и није било инструмената који сасвим успешно покривају доста широк регистар и реално могу сами да праве богато сазвучје. Колкетивизам нам је у генима, али је несумњиво човеку потребно и неко време када може да се посвети интроспекцији, када може да се осами. У том погледу ја не могу да одбацим ни један ни други вид музицирања. Ако је плод добар онда нећемо сећи дрво са кога је плод.

[Overdrive]

Nije li to čudno ?

Zamišljam par vanzemaljaca koji sui sleteli negde i iz prikrajka posmatraju par likova koji recimo pevaju ili sviraju, ili oboje.

I pitaju se šta li ovi Zemljani rade ?

A jedan od njih (koji se malo raspitivao) kaže "to im je neka stvar, da se tako okupe i ispuštaju tonove iz tela i onih naprava.."

- Zna li se šta time postižu ?

- Ne..

[ProfessorBaltazar]

- Zna li se šta time postižu ?

Brzo se oni obaveste, za razliku od nekih, posto bi kao space travellers (ili space/time travellers) bili malcice superiorniji intelektom. A mozda im je neko i ostavio nekakvu napravu, pojma nemaju kako to radi al znaju da koriste napravu.

Nego, griot, djeli, mirasi, manghanhar. I njima slicni. Jel imas sad bolju ideju zasto ljudi muziciraju od vavijeka.

[Overdrive]

Brzo se oni obaveste, za razliku od nekih, posto bi kao space travellers (ili space/time travellers) bili malcice superiorniji intelektom. A mozda im je neko i ostavio nekakvu napravu, pojma nemaju kako to radi al znaju da koriste napravu.

Nego, griot, djeli, mirasi, manghanhar. I njima slicni. Jel imas sad bolju ideju zasto ljudi muziciraju od vavijeka.

mislim da se kod svih nas, još u najranijem detinjstvu, razviju razne palete ukusa.
To u mnogome zavisi od okruženja, pa tako onaj što odrasta u Francuskoj i onaj što odrasta na Kamčatki verovatno imaju drugačiju mapu mirisa u mozgu.

Isto važi i za zvuke, tonove..

Naš mozak to nepogrešivo pamti, ma gde živeli kasnije, bilo sa kim i kako.

To su naše "memorijske kuke" koje nam bez naše volje prizivaju infantilna osećanja.
Ali to je sve skundarno.

Primarno je pitanje zbog čega neko uopšte ima portebu za drugim zvucima osim onih koje proizvodi glas.

Da li je u pitanju komunikacija i neka "dozivanje s brda na brdo" signalizacija?

Alarmi? Uzbune? Šta je prvo nastalo..ritam ili zvuk ? Eho glasa koji se odbijao od zidove neke pećine (primarni reverb) i koji je iz nekog razloga zvučao prijatnije nego običan glas ? Poigravanje sa zvucima, kao što se primitivni čovek poigravao sa kamenčićem, toljagom..?

Bilo kako bilo, naš mozak kasnije ima večitu podeljenost na "zvuke detinjstva" i "zvuke odraslih" i naučen je da je tišina nešto prazno, loše, pa možda u skladu sa tim na muziciranje treba gledati kao na beg od tišine ?

[ProfessorBaltazar]

Brzo se oni obaveste, za razliku od nekih, posto bi kao space travellers (ili space/time travellers) bili malcice superiorniji intelektom. A mozda im je neko i ostavio nekakvu napravu, pojma nemaju kako to radi al znaju da koriste napravu.

Nego, griot, djeli, mirasi, manghanhar. I njima slicni. Jel imas sad bolju ideju zasto ljudi muziciraju od vavijeka.

mislim ...

Nego, griot, djeli, mirasi, manghanhar. I njima slicni. Jel imas sad bolju ideju zasto ljudi muziciraju od vavijeka.

[Overdrive]

ne znam šta ti je ovo griot, djeli, mirasi, manghanhar ?

[ProfessorBaltazar]

Pa sta sad, da ti prepricam?

U najkracim crtama, to su klase u nekim drustvima koje postoje od davnina i, apropo price o kolektivnom vs individualnom pristupu sviruckanju, predstavljaju neku veznu nit, tranzicioni period izmedju prvog i drugog. Drugim recima, kolektivni period je trajao dok je trajao ali su ljudi ocito rano uvideli da neko sviranjem treba da se bavi 'po duznosti'. Da li zato sto oni hoce ili su bolji ili je bio referendum. I onda imas te gore navedene 'kaste' tj grupacije, plemenskog tipa, gde je 'titula' i posao sviraca nasledna funkcija, ostaje u porodici, treniraju te od malih nogu samo tim da se bavis. Ali je i tvoja odgovornost ocito golema, ti cak 'farbas' javno mnjenje i psihu i istoriju svog naroda. Ko junacke narodne pesme.

Iz toga proizilazi da to muziciranje ipak ima nekakvu drustvenu funkciju pored puke zabave za raju. Ti muzicari su cuvari bastine svojih naroda jel. Kulturne, istorijske, literarne i tako to. Prilicno su im interesantne price al sve to imas po knjigama i sire.

Ne znam da li sad to imlicira da je indivudualno bavljenje muzikom bastardizovano, pogotovu danas, da li je izgubilo svrhu, da li ovo ono, ali ocito postoje i drugi tipovi pristupa gde onda ovakvo polemisanje oko toga u zapadnom stilu gubi smisao. Oni ne sviraju da prevashodno zabave, sviraju da odrze kolektivni duh, svest i istoriju. So, a lot of music is just that.

[Overdrive]

interesantno je to sa porodicama

Svaka porodica ima neki svoj sistem emocija koje su poželjne, dozvoljene nepoželjne isl

U jednoj porodici se recimo neguju skromnost, umerenost, snishodljivost, pristojnost, dok se istovremeno kažnjavaju poghlepa, grabežljivost, preterana samouverenost, bahatost isl

U drugoj porodici opet, sasvim suprotno: neguju se ambicija, samoživost, ohrabruje se neskromnost, a kažnjavaju pasivnost, skromnost isl.

Isto je i sa muzikom.
Od toga kakvu muziku su voleli naši vaspitači (ovo ne mora nužno da budu roditelji, već i neki drugi ljudi koji su na ovaj ili onaj način odigrali neku značajnu ulogu u našem odrastanju), kakve su emocije pokazivali pri "konzumiranju" te neke muzike (ili svega ostalog što dolazi uz muziku, oprema, literatura, koncerti, nosači zvuka..) od svega toga umnogome zavisiće i naš "ukus" ili jednostavno odnos prema muzici.

Očekivanja koja se u tom procesu uspostave, živeće u nama još jako dugo.
Tako svaka porodica nepogrešivo zna ko je u njoj talentovan (zadužen ?) za muziku, a ko za neke druge stvari.

I taj program traje jako dugo.
Ja bih čak rekao do nekih srednjih godina.
A onda (u zavisnosti od nekakve psihološke dobiti koju nam je muzika donela, ili nije) taj se program ili održava, ili preispituje.

Tako imamo ljude starce kod kojih taj program i dalje besprekorno radi, a opet..imamo i one koji se (kao ja) pitaju WTF? Čemu sve ovo ?

[ProfessorBaltazar]

Griot meets southern folk country.

https://tinyurl.com/y8qgjjbk

[Overdrive]

ovo mi liči na ono, sastali se neki likovi otud i odovud pa sviraju u pevaju..

[ProfessorBaltazar]

I njima.