Сконтао сам те:)
Па, код мене су те две групације (лаунџ и нелаунџ) обично некако јасно одвојене. Тј. да појасним, има ту мутљавине наравно, а и не бих покушавао сад секиром да граничим музику у било ком смислу, али некако мој мозак сам од себе, на неком базичном нивоу, класификује то и до сада ми се није десило да сам у фазону ''види, полу-лаунџ песма, шта сад да радим''
Рецимо, мени тај парабол, иако би можда сад неко то по мојим описима ставио у ''лаунџ'' фиоку, уопште није лаунџ:) Знам да га звиждим
, кад ми пустиш ја пјевам ааааАаааАааај и те форе, мрмљам ''там....там...тарарам'' линију итд.
Рецимо, неку комплексну класику, џез, инструментални хоп и тако те ствари тешко могу да слушам. И кад погледаш, ти жанрови које сам набројао су заправо међусобно жешће искросоверисани и слични, па му то дође логично. А тул, иако има можда те ''даблфак'' радове понекад, ти даблфак радови су даблфак само ако их погледаш у односу на сам тул. Али ако упоредиш најлаунџерскију ствар од тула са било којом премијеровом (почеће човек да штуца, ал он ми је некако архетип за те ствари:) ), сконташ да тул не да је у ''ангажман'' фиоци него је зацементиран тамо за вјеки вјеков јер просто ти не можеш да надлаунџујеш секвенцу типа поток, ветар, скално недефинисана три тона флауте, поток, скреч, водопад, пауза, вокални семпл изјавне реченице, поток, флаута, бас, бас, бас
параболи и остали даблфакови су ипак много више ''песмастији'' иако су обучени у неко замућено рухо, да се тако изразим. Али та песма је ту и она ипак пробија и онда се рилејтујем и ангажујем, док ми је код премијера то немогуће.
И јесте, то доводи до тога да ми се понекад свиде разне ретардиране песме јер имају много готиван тај базични ангажмански део који активира мој ганглијски тракт и онда готово, трчим го по кући и певам Миу:) Док, ако оћеш да ме убијеш споро и болно, пустиш ми лепо октаваријум или тако нешто:) А неспорно је ово потоње квалитетније, али то је нека друга прича:)