Ovaj koncert sam dugo dugo chekao, nadao se da cu iskusiti neiskusivo, a na kraju sam se strashno razocharao. Josh mi je zhalije shto sam ubedio dvojicu drugova da nekako nabave (zaista velike) pare i prisustvuju i oni. Chim su se zachuli prvi tonovi bilo je jasno da se radi o najgorem mogucem sluchaju ozvuchenja u istoriji muzike. Bubanj je bio kriminalno ozvuchen pri chemu se bass bubanj uopshte ali uopshte nije chuo, eventualno pri acoustic deonicama. Clarke-ov bass se chuo na momente potmulo, ponekad samo kako treba a delovi na upright bass-u su bili kriminalnog zvuka. Onako upright bass ne zvuchi. Da sva chetvorica gruvaju i da se u celoj toj masi zvuka chuje shkripa zhica kad Stanley prelazi preko vrata, ma daaaaaaaj... Jedino je Corea bio na visini zadatka i lucidnosti, zaista je zlatan chovek, zlatan. Ostali su svirali totalno neinspirativno.
Wibe je bio nula, nula. Opet, niko nije prokomentarisao da je koncert bio tezgaroshki, i zaista nije, ali ovo nema veze sa RtF-om i sramota je shto ovi sjajni muzichari blate sopstvenu proshlost. Lenny White je svirao kao pravi deda apsolutno nishta posebno nije pokazao, nash Derrick sa foruma svira bolje od njega. Njegov "solo", je apsolutno najdosadniji bubnjarski solo u do sada poznatom univerzumu. Jebote, kada ce kraj, sve vreme sam mislio... Clarke-ov solo je bio neshto bolji, naravno skoro sasvim isti ili slichan onom koji fura po svojim koncertima. A njegove solo deonice u toku RtF kompozicija su bile zheshci smor, bash je svirao bezveze i bez poletnosti, ne znam shta mu bi, mislio sam da on ne mozhe da zvuchi loshe. E sad Al DiMeola...
Nikada ga nisam voleo. Nikada. Oduvek sam smatrao da je on, od svih najpoznatijih gitarista, onaj najgori. Mnogi mnogi ga vole i ja sam se trudio u vishe navrata da pochujem njegovu muziku i zavolim je. Nije mi ishlo. A od sada sigurno nece. On je mrtav za mene. Onako svirati, kao potpuni napaljeni klinac kreten, je apsolutno neoprostivo. Hiljadu puta je bolje svirao tih 70-ih kao KLINAC od koliko 17-18 godina?!?!?!?! Ponashao se potpuno bezosecajno i najvishe je smetao ugodjaju, da su nastupili kao trio, bilo bi mnogo bolje. Onakav shredding bih ochekivao od Malmsteen-a a ne od preiskusnog i (nadao sam se)dovoljno izhivljenog DiMeola-e. Ali ne. Tonac pojachaj me, josh, josh, josh, hocu mozak da im prospem svojim alternate picking-om! Kreten. Najvishe me je iznervirao kada su on i Corea svirali neshto jako lepo, neku atmosferichnu stvar i sad kao DiMeola solira onako casual kao shto to i lezhi u takvim kompozicijama, samo nabacuje na aranzhman, i navodno uneo se, svira svira kao neki osecajni deo i onda nije moga0 ni da sacheka kraj takta, okrece se ka publici u VIP "lozhnji" i pokushava da bude interesantan kao pravi neku foru. Bozhe, Bozhe, nisam mogao da verujem...
Prvi set je dakle bio kriminalan, da mi je neko rekao da cu se smoriti na koncertu RtF samo bih mu se grohotom nasmejao u facu... Ako izuzmemo DiMeola-u(ne znam kako ali ajde) i zamislimo to sa dobrim ozvuchenjem ocena prvog dela bi bila 8. Ovako je 2.5. Tako ja to vidim...
Drugi set je bio mnogo bolji. DiMeola je mnogo bolji na akustari, takodje. Opet je tu bilo nepotrebnog izhivljavanja. Postoje 2 stvari u muzici s kojima se spiritualno poistovecujem(dakle ako ste chuli te dve stvari upoznali ste mene) i to su John Patitucci - Communion i RtF - No Mystery. Odsvirali su je solidno, mada ce mi u lepshem secanju ostati proshlogodishnja verzija Corea/Burton. Pogotovo, jer je Stanley-ev kontrabass zvuchao loshe, vrlo. Zavrshetak drugog seta je bio fin, drago mi je shto je Romantic Warrior odsviran u acoustic varijanti. To je bilo lepo. Ali encore...stvarno dobra kompozicija, izuzetna, ali naravno klinachka napaljenost svih u bendu je i to unishtila uz naravno vec stotinama puta pomenuto uzhasno ozvuchenje, na momente je iz zvuchnika dopirala najobichnija buka.
Tako da je na kraju moja ocena ovog koncerta 5/10, zbog solidnog drugog seta(ne rachunajuci encore). Da je drugi bio kao prvi, ocena bi bila 3, a i 5 je kriminalno malo.
Ono shto je interesantno je shto sam ja bio i na koncertu John McLaguhlin-a, koji je bio josh skuplji btw., ali koji se isplatio mnogostruko. Nakon koncerta ja sam i napisao detaljan report ali je u medjuvremenu cookie istekao u Firefox-u ili prokleti session objekat se neshto sjebao u okviru forum aplikacije tako da kada sam pritisnuo "Poshalji" dobio sam login screen i sve shto sam napisao bilo je izgubljeno. Bio sam van sebe od besa, takve jebene situacije chine da zapenim. Ali evo ovde cu ukratko malo i o tom koncertu, chisto radi poredjenja...
Prvo shto cu reci je da je McLaguhlin u poredjenju sa DiMeola-om jedna potpuno druga, visha klasa muzichara. To sam oduvek znao, ali sada sam bolno siguran. To je chovek koji sjaji na sceni, a living god. On zrachi takvom smirenoshcu i samopouzdanjem da je to prosto neverovatno. Vec u godinama, stariji je chini mi se od svih iz RtF bar malo, on je neverovatno vitalan i pokretan na sceni. Nije izvodio akrobacije ali zaista deluje kao momchic. Nejgove improvizacije jesu pune gitarske pirotehnike ali on uvek slusha druge a kada je nechije tudje vreme za improv on se povlachi u stranu i zaista sa pazhnjom, interesovanjem i konstantnim osmehom slusha i uzhiva. Posle toliko godina i hiljadu razlichitih projekata i stilova, John je i dalje na vrhu zadatka, mozhda je tek sad i dostigao svoj vrhunac. Zaista je bio fin i prema publici, pravi gospodin.
Prateci muzichari su daleko samo to, Dominique DiPiazza vrlo poznat i cenjen basista(chlan prvog John McLaughlin Trio-a)je apsolutno razbio svirku. Gary Husband, cenjeni klavijaturista i bubnjar, svirao je velikom preciznoshcu i nesvakidashnjim predavanjem sebe u svaku kompoziciju. Bilo je milina gledati ga. Bubnjar me je najvishe odushevio od njih trojice. Mark Mondesir, omaleni Bantu(za ovo nisam siguran
) crnac je apsoluna zver za bubnjevima ali i neko ko je sposoban za najsuptilnije sviranje a takav performans smo mogli videti od strane celog benda recimo u stvari "Nostalgia". Mark je podjednako dobro svirao i open-handed stilom, jednostavno, nema u chemu nije savrshen, njegov roll se nikada ne zavrshava. Nikada. Bend je kao shto rekoh, bio podjednako sposoban za briljantnost u najnezhnijim kako i u najbrutalnijim muzichkim deonicama.Na kraju mi je beskrajno drago shto sam bio na John McLaughlin-u, posle ovog koncerta ga samo josh vishe cenim(ako mozhe vishe). Bio je to jedan koncert na kome chovek napreduje i shiri se kao ljudsko bice(a konkretnije, i kao muzichar, naravno) samo gledajuci izvodjacha. Valjda takav uticaj na ljude imadoshe i mesije u prastarim vremenima. Osecam da sam mnogo nauchio na tom koncertu i bilo je to jedno neverovatno spiritualno i uzvisheno iskustvo, ne samo muzichke prirode. Zhiveo John McLaghlin! To hell with Al DiMeola...
Takodje, ne mogu da verujem da na jednom muzichkom forumu niko ali niko o ovom koncertu nije prozborio ni rech, nije bilo ni najave a kamoli necheg drugog. To je nedopustivo, stvarno. Ni za RtF takodje... Zaista cu se i sam potruditi da ovaj forum ne preraste, to jest ne ostane na nivou, discussion board-a o gomili pedala i druge opreme. Imam utisak da ovde ljudi zaista malo sviraju i slushaju muziku a mnogo vishe se bave tehnikom svega toga. No da ne budem partypooper
Lenny White si ima neki tripi po glavu... Kad sam ga slusao letos na Nishville-u sa Victor Bailey-em, ista postavka bubnja, jos se i zalio da smo mu mi u Nisu nasli kantu od bubnja, ali je zvuk bio bar duplo bolji...
Akustični,savršeno,i bis...mwahahaha!