Jos jedna glupa tema...Pomozite pocetniku...

[Kristijan]

Kad sam imao 14 godina i kad sam se kao mladi (klasični) gitarista takmičio, i ja sam imao isti ovakav stav. A onda sam čuo gitariste koji su mi bili u najmanju ruku podjednako dobri kao Al Di Meola, i solidan broj onih koji mu nisu po tehnici bili ni blizu ali su imali nekakav "mojo" o kome ovaj samo može da sanja. A i neke koji su imali i tehniku i mojo, i koji su Di Meolu ostavili da se davi u prašini iza njih... Ima na ovom svetu mesta za razne gitariste, i moram da primetim da je ovaj tvoj pristup, po mom skromnom mišljenju, prilično skučen. Da li nečiji rad prstiju izgleda elegantno ili bangavo... pa o tome nema svrhe pričati. Ipak je na kraju u muzici daleko bitnije ono što čujemo, a to da li je tehnika školska ili divljačka... mislim, stvarno nema svrhe diskutovati. Čuo sam toliko samoukih gitarista koji su me bacili u nesvest, da mislim da je ovaj strogi školski pristup ipak primenljiv na neke ljude... dok je za neke druge robija, i samo može da ih upropasti. U mojoj klasi u muzičkoj školi bilo je nekoliko jako dobrih đaka, a na kraju, koliko je meni poznato, samo ja i dalje sviram. S tim da sam ja bio toliko naložen da bih ja svirao gitaru i da nisam ni dan proveo u muzičkoj školi. Dakle nije bilo presudno kako je i šta je od znanja prenošeno, ipak je preteglo kome je bilo prenošeno. Osim toga, iako je bio veoma, veoma strog, moj profesor je imao i dovoljno širine. Kod njega sam prvi put slušao prva 2 albuma Pink Floyda, i na tome sam mu bezgranično zahvalan. I od njega sam, kad sam završio muzičku školu, dobio knjigu o Djangu Reinhardtu, i tada prvi put i čuo za gitane jazz. Da, treba biti temeljan i postupan u učenju. I ne, ne treba robovati formi, ne postoji metod učenja na koja će 2 čoveka isto da reaguju, i ne postoji samo jedna svirka vredna pažnje.

[sezam]

Kad sam imao 14 godina i kad sam se kao mladi (klasični) gitarista takmičio, i ja sam imao isti ovakav stav. A onda sam čuo gitariste koji su mi bili u najmanju ruku podjednako dobri kao Al Di Meola, i solidan broj onih koji mu nisu po tehnici bili ni blizu ali su imali nekakav "mojo" o kome ovaj samo može da sanja. A i neke koji su imali i tehniku i mojo, i koji su Di Meolu ostavili da se davi u prašini iza njih... Ima na ovom svetu mesta za razne gitariste, i moram da primetim da je ovaj tvoj pristup, po mom skromnom mišljenju, prilično skučen. Da li nečiji rad prstiju izgleda elegantno ili bangavo... pa o tome nema svrhe pričati. Ipak je na kraju u muzici daleko bitnije ono što čujemo, a to da li je tehnika školska ili divljačka... mislim, stvarno nema svrhe diskutovati. Čuo sam toliko samoukih gitarista koji su me bacili u nesvest, da mislim da je ovaj strogi školski pristup ipak primenljiv na neke ljude... dok je za neke druge robija, i samo može da ih upropasti. U mojoj klasi u muzičkoj školi bilo je nekoliko jako dobrih đaka, a na kraju, koliko je meni poznato, samo ja i dalje sviram. S tim da sam ja bio toliko naložen da bih ja svirao gitaru i da nisam ni dan proveo u muzičkoj školi. Dakle nije bilo presudno kako je i šta je od znanja prenošeno, ipak je preteglo kome je bilo prenošeno. Osim toga, iako je bio veoma, veoma strog, moj profesor je imao i dovoljno širine. Kod njega sam prvi put slušao prva 2 albuma Pink Floyda, i na tome sam mu bezgranično zahvalan. I od njega sam, kad sam završio muzičku školu, dobio knjigu o Djangu Reinhardtu, i tada prvi put i čuo za gitane jazz. Da, treba biti temeljan i postupan u učenju. I ne, ne treba robovati formi, ne postoji metod učenja na koja će 2 čoveka isto da reaguju, i ne postoji samo jedna svirka vredna pažnje.

Šteta što je dobrih stvari površno izrečeno.