Shto se mene tiche, moj favorit je uvek mono. Iz sledecih razloga:
1. Mono ne zavisi od ozvuchenja. Za onog ko ce slushati konachni miks svejedno je kako namesti svoje ozvuchenje, gde sedi/stoji itd.
2. Mono ne lazhe. Ako je na primer neki od timpana dobro definisan/izdvojen ekvilajzerima, onda ce biti tu gde jeste i zvuchace i vama tokom miskovanja i slushaocu isto. Medjutim, ako je miks stereo i ako je dotichni instrument malo pomeren, vama ce u miksu zvuchati drugachije zavisno od toga gde se postavite ili gde su vam zvuchnici postavljeni ako niste napravili potpuno simetrichni raspored koji josh nije dodatno pretrpan nameshtajem/tehnikom koja mozhe da izoblichava zvuk koji stizhe iz zvuchnika. "Lazhljivost" stereo miksa se pojachava zavisno i od toga shta josh dodate u taj deo 'prostora' miksa. Ukratko, buduci da je stereo miks neka vrsta definisanja zvuchnog prostora, nijedan prostor ili polozhaj u prostoru ne mozhe biti 100% isti ili dovoljno kontrolisan. Da ne ulazim u samu problematiku iscrpljenosti chula sluha nakon sati i dana miksovanja, ili u pitanje koliko nam oba uha jednako chuju.
3. Mono je DJ-friendly. Buduci da se bavim i Dj-isanjem, do sada nisam 'radio' u klubu koji ima (ili koji zapravo mozhe) da pokrije prostor na taj nachin da stereo snimak zvuchi dobro svima. Predjete u drugu prostoriju kluba, kad gazda tamo postavio zvuchnike levog kanala, i onda vam ta ekipa kazhe da je neki zvuk prejak, a drugi preslab, itd. Da ne pominjem samu strukturu prostora koja dodatno izoblichava ili menja utisak koji dobijate od stereo zvuka.
E, sad, rekao bih i par rechi o navodnim 'prednostima' ili specifichnostima stereo zvuka.
1. Stereo miks zahteva vishe rada, tj. tezhi je i samim tim zahteva vishe umeshnosti To, jednostavno, nije tachno. Ako se radi o snimanju zhive muzike, uz vrlo malo kasnijeg doradjivanja, uzmite npr. Phil Spector-a, sa njegovim 'wall of sound' pristupom. Shtavishe, mi sada mozhemo da sedimo za kompom i zezamo se sa panoramom i perspektivom svakog i najmanjeg detalja u zvuku, ali smo vreme znatno ushtedeli time shto smo vec uzeli/dobili/napravili 'chiste' sirove snimke, koji se najcheshce ama bash nimalo ne preklapaju. Medjutim, znalci su i 50-ih znali da rade u daleko skuchenijim tehnichkim okvirima i da provedu daleko vishe vremena u dobrom postavljanju i ozvuchavanju instrumenata, da su i u snimanju i u produkciji mogli da pokazhu i mnogo vishe znanja u jednakom vremenskom okviru (dosta vremena ode na snimanje, a na produkciju manje, obrnuto od danashnje situacije).
2. Stereo miks zvuchi bolje, i time i sama pesma postaje bolja. To je nepotrebno detaljno opovrgavati, zar ne?
Toliko ima neprevazidjenih mono 'klasika' i 'standarda' u muzici da stereo remastering ne uspeva da im doda ili oduzme bilo shta od kvaliteta. Sad, tamo gde je pitanje ukusa tu se i zavrshava pricha 
3. Slushaoci vishe cene savremeniji zvuk, dakle - stereo. I to je, naravno, stvar ukusa. Ali takodje zavisi i od toga koja vam je, da tako kazhem, 'ciljna grupa' iliti publika. Takodje, bez i sekunde razmishljanja mogu da tvrdim da velika vecina mojih poznanika (najraznovrsnijih muzichkih ukusa) ne razlikuje mono od stereo zvuka. Na stranu shto smo manje-vishe odrasli na mono zvuku (najcheshce zbog ogranichenja tehnike koja nam je bila pri ruci za reprodukciju omiljenih nam pesama) - siguran sam da mozhemo da se setimo odushevljenosti nekom pesmom koju smo samo na mono radiju ili TVu chuli kad smo bili 'mladji' - a da nismo imali nikakvu predstavu da li je sam snimak zapravo stereo i da mozhda mozhe da zvuchi 'bolje' da smo ga chuli kako valja.
I tako... bash me zanima shta vi mislite
