Leo got it right the first time around. Ili, kako bi Kit Ričards rekao, Telekaster je za gitaristu ono što je francuski ključ za vodoinstalatera - postoje specijalizovanije alatke, ali, ako ih nemate, Tele će da završi posao.
Mene su uvek privlačili Blackguardi - zbog divljeg tona, ali i zbog ikonografije. "Satisfaction", "Born in The USA", Džef Bek... znate već. Čist rokenrol, ali i više - čista Amerikana: Danny Gatton, Vince Gill, Waylon Jennings, Roy Buchanan... veliki gitaristi, nezaboravne pesme. Sećate se Ralfa Dimađa, koji pešači drumom u Delti, a iz transportne torbe mu viri Blackguardov vrat? Simbol. Ma kakav simbol, arhetip. Što bi rekao Jim Weider (još jedan veliki Tele-majstor) na "Get That Classic Fender Sound" DVD-u: "Ako uz sebe nemate četkicu za zube i Telekaster, u nevolji ste."
Ali kako doći do njega? Fenderov Custom Shop pravi odlična reizdanja - te gitare su gospodari brutalnog twanga - ali koštaju mnooo-ohooo-go. Kupiti nešto jeftinije ili nešto u srednjoj cenovnoj klasi? Squier CV? Baja Tele? Ne mogu da spavam mirno ako sve na gitari nije kako treba da bude. Telekaster je zbir najmanjeg mogućeg broja delova, i sve mora da bude maksimalno kvalitetno jer na Blackguardima nema ničeg što bi sakrilo istinu. Stvari kao keramički ili jeftini AlNiCo magneti, poliester finiš, telo iz više komada drveta koje NIJE jasen, moderna kobilica... sve to odvlači od sirove iskrenosti jangle-mašine. Šta će mi još jedna gitara, ako nije kvalitetnija od onih koje već imam? I zato, da vidimo kako naši majstori mogu da pariraju Fenderovom Custom Shopu.
Izrada je pala u deo ljudima kojima verujem da vole gitare i da rade pažljivo - Vladimiru Marinoviću i našem dragom Obossu. Vladu ne treba posebno predstavljati: beogradski kantautor, frontmen dva sjajna Amerikana benda, "Ventolin" i "On Tour". Telekasteri su za njega obaveza, a ne modni detalj, i on ih shvata jako ozbiljno. U posedu je par divnih gitara, tako da ima sa čime da uporedi ono što pravi, a otac mu je mašinski inženjer stare škole - od onih koji mogu da vam poprave svemirsku stanicu alatom koji pre toga sami naprave. Obossa znate: školovan za drvo, učio je "sa razumijevanjem", i vrlo brzo sam shvatio da mu se može verovati kada su gitare u pitanju. Rezultat rada ovakva dva ozbiljna momka mora da bude čist rokenrol.
Ova gitara se, zapravo, napravila sama, ja sam samo klimao glavom... Htela je da postoji. Kad je Vladu ujela graditeljska buvica, pitao je "Hoćeš li uzeti jedno telo?" i na meni je bilo samo da potvrdim. A ko bi odbio telo od jednog komada jasena, EKSTREMNO lako po merilima našeg drveta, koje će pritom biti lakirano čistim nitro-lakom u zaštitnu boju TDPRI foruma, vintage blonde? Vlada je sveukupno napravio tri tela. Jedno je odmah otišlo njegovom kumu, a meni je ostalo da biram između dva.
Telo od jednog komada jasena, hej! Custom Shop perverzija koja se obično dobija uz debelu doplatu. A pritom nije teško kao grob - Rocketella je čak nešto lakša od mog Buddy Guy Strata. Imao sam retku privilegiju da gledam kako se Vladina kosa gruša sedinom dok pati zbog pronalaženja pravog laka, mešanja prave nijanse, pa onda beskonačnih prepirki sa kompresorom, Bogom, sudbinom, nalaženjem prave procedure lakiranja... Ideja se pojavila u kasno proleće 2011, ako se ne varam, a evo koliko nam je trebalo da gitara zapeva.
Oko boje nisam hteo da diskutujem s njim - on reče "biće TDPRI vintage blonde jer je to ta boja" i na meni je ponovo bilo da samo klimnem glavom. Ne raspravljate sa umetnikom o njegovoj viziji. Otišao sam na Vladin ranč, uzeo oba tela u ruke, i počeo da (vrlo nenaučno) kuckam i osluškujem. Ovo telo mi se činilo basovitijim - ne mutnim i tupim, nego jasnim ali dubokog tona. Taj štos vam brzo objasne Fender-fanatici: Fenderi su soprani među gitarama, što naročito važi za Telekastere, i zato treba birati drvo koje daje dubok ton, ako je to moguće. Tajna nekih od sjajnih Fendera, kao što je, recimo, Kitov "Micawber" Telekaster ili SRV-ov "Number One", jeste taj grleni kontraalt, "pušački glas". Uparite to sa bistrim magnetima koji zvone, i imate opasan, opasan instrument.
Dok se pripremalo lakiranje i sušenje, trebalo je naći vrat. Radulović je sarađivao sa Vladom na njegovoj prvoj gitari, ali zašto ići do Kumanova kad je Oboss iza prvog ćoška? U prvi mah sam se uplašio da me neće razumeti: hteo sam quartersawn javorov vrat iz jednog komada, maksimalne debljine. Drugim rečima, hteo sam Blackguardov vrat, baš kao što sam hteo Blackguardovo telo. Oboss me je iz taka razumeo. Obradovan, požurio sam da mu objasnim koje modifikacije u odnosu na Blackguardov vrat želim: 9,5'' radijus, medium-jumbo pragove, handrolled ivice grifplatne.
Dobio sam tačno ono što sam poželeo. Uopšte nisam očekivao da će, pored funkcionalnosti, vrat ispasti tako zaljubljivo lep. Pre podseća na nameštaj ili na šahovske figure nego na vrat gitare. Šara drveta daje veoma zanimljiv 3D efekat, naročito na headstocku. Pomenute modifikacije, po meni, ne utiču presudno na ton, a i teško bi mi bilo svirati da nije njih. Vintage pragovi zaista zvuče drugačije. Usuđujem se reći da cela gitara zvuči kompresovanije s njima - vibracija žice je donekle ograničena većim vazdušnim pritiskom između žice i grifplatne, bla bla - ali nisam od onih koji ginu za vintage detaljima po cenu sopstvene nelagode. U isto vreme, ne volim osećaj ivice grifplatne koja seče šaku. Da, ona će se u procesu sviranja zaobliti, ali zašto da godinama trpim kad to vešte majstorske ruke rešavaju u roku od nekoliko minuta?
Hardver - nisam hteo da pravim kompromise, ali ni da se iživljavam. Vintage Fenderove čivije, jer njima verujem da neće brzo popustiti (imam ih na svom Badiju). Fenderova USA pločica, ne zbog poziranja, nego zbog mase - za trećinu je deblja od neznatno jeftinije meksičke pločice, koja usto dolazi sa lošijim šrafovima. String button a ne string tree, jer tako treba. Pickguard koji je Vlada imao pri ruci, jer mi je svejedno čiji je dokle god je crn. Fenderove ferrules, Fenderov prekidač, Fenderovi CTS potenciometri. Ali imamo i kastomizaciju - aluminijumski control plate, Vladina homemade kobilica sa sedlima i Sprague Black Beauty kondenzator (courtesy of Hillybilly).
Kobilica za Telca košta 50 evra, ako kupujete ono što valja - a kod nas valja samo Fenderova. Ali zašto uložiti toliko, kad je Vladin otac onakav mašinski inženjer, a Vlada pravi sin svoga oca? I tako su junior i senior seli, crtali, ubeđivali se, sekli, varili i bušili, i voila - prvi srpski vintage Telekaster bridge je rođen. Bitna stavka, jer je u pitanju deo koji izuzetno utiče na ton. Bridge magnet Telekastera, obložen svim tim čelikom, dobija zvuk koji ne bi dobio kada bismo ga montirali u drvo - magnetno polje se remeti na veoma zanimljiv način. Da ne spominjem koliko su mesingana sedla bitna. Da nisu, bilo bi svejedno da li su činele, trube i saksofoni od cinka ili od mesinga, a nije svejedno, zar ne?
Uostalom, ko voli čelična sedla i u drvo montirane magnete - ima pravo da ih voli. Ja sam hteo Blackguarda, a on se pravi ovako, i tačka. Aluminijum za control plate je skidan sa neke vojne opreme, što se i vidi: ne oksidira i jako se lepo obrađuje. Zašto aluminijum? Brza masa. Ja sam pomalo zadrt kada dođe do ožičavanja gitara, a na Telekasterima, Bogu hvala, ne moram da se nerviram oko petlje mase do koje dolazi kada uzemljujete leđa potenciometara iako su mase već spojene metalnom pločicom ili šildingom pickguarda. Tako sam sve mase sveo na treću nožicu tonskog potenciometra i ostavio vezu između njega i volume potenciometra samo preko pločice. Zato aluminijum. Kralj uzemljenja. Pored toga, nisam hteo neki moderni kondenzator. Hteo sam papir u ulju. Pozovem Hillybillyja, i on me, po običaju, oduševi. Čuda sa Rocketellom su se nastavila tim pozivom, jer se ispostavilo da on ima jedan pravi-pravcati Black Beauty! Tom čoveku dugujem toliko toga...
Doduše, Black Beauty iz ranih šezdesetih, milar u ulju, ali šta to ima veze? To luče je išlo u sve Gibsone iz tog vremena, i to mi je dovoljno. Ne bih sad da vas zamaram uticajem tonskog kondenzatora na zvuk gitare koji je primetan i kad se tonska kontrola uopšte ne koristi (uvek prisutni bandpass filter, bla bla), već ću vam ponuditi: svoju gitaru pod mišku, pa do mene da čujete svojim ušima. Dobrodošli.
Ostaje da vam kažem samo nešto o trbuhu ove zveri, a to su magneti. Opet, čudo: prijatelj ide za Ameriku, a pritom zna šta je to Guitar Center i šta su to magneti za gitaru, obeća da neće zaboraviti, i ispuni obećanje. Doneo je par Fenderovih CS '51 Nocaster magneta. Oni su, za 95% gitarista sa TDPRI-ja - izgubljena karika, vremeplov koji vas vraća u vreme Blackguarda. AlNiCo III jezgra obmotana 42 & 43AWG žicom zrače sa 7,5K američke divljine. To jednostavno zvuči bolje od AlNiCo V magneta, u ovoj primeni. Zvučni primeri uskoro.
Hvala Rocketelli što je pristala da postoji, i hvala vam na pažnji!
! Ajde, ladim pivo do skorog vidjenja!
