Tone to die for

[nebojsak]

Nesto mi je drvena ova publika.

To je i meni upalo u oko, a onda sam skontao da bih i ja verovatno ostao zaleđen pred tri gorostasa koji me zasipaju svojim BPM-ovima sa bine.

[nebojsak]

o sviranju da ne pricam

Pratim i podižem

[pedja 81]

[sinisake]

***** li ga... meni se svidja Pcelarov solo ovdi...

[nebojsak]

Šta ti znači ono pet zvezdica li ga? Neke hipsterske fore?

[sinisake]

U stvari, ne svidja mi se ovde solo, nego u beskrajno zloupotrebljavanom Malom krilcetu... A ova pesma mi je uvek bila smor, ako cemo pravo, i pre nego sto ju je Debeli sa drugarima spalio, pa silovao.

[nebojsak]

Ti si ionako nenormalan, ložiš se na harmonijske modulacije a prezireš fjužn.

Nego, kad smo već kod krilceta, baš sam bacio oko i uho i na to posle ovog. Vai je spektakularno bezmudo ocvirao uvod, vidi se da ga teraju na takve čudne stvari.

[sinisake]

Fjuzn nije pojam dobre harme, daleko bilo, pitaj zwelje!

Jes' uvod jadan, ali mu ga je dao na solazi. :fb_srce:

[nenadnenad]

[Dersu Uzala]

Kad smo već kod šredadžija, red je pomenuti jedno od jačih skrnavljenja u istoriji popularne muzike

Joj.

Ima toga dosta. Ali je to je generalni problem. Mogu da ti nadjem tri sjajna pijanista, kompozitora stavise, ali kad treba zajedno da improvizuju, ili cak individualno, one at the time, uso majmun u tenak, bice katastrofa. Ja odma begam za bar kad vidim tri naostrena prvotimca u prvom planu a iz pozadine cujem neki common 4/4 12/16 beat groove. Znam sta ceka.

To je obicno pauza za dzokavac kod crvenkastog 'Exit' znaka.

Nemoj sad samo da kacis Vaija i Baneta Jelica, jer to moje slabasno srce u ovim godinama ne bi moglo da izdrzi.

[Dersu Uzala]

am da boli, ali muzika je ipak malo vise od skolica na 22(24) praga.

Ma ne boli, to moze da boli samo gluperdu. Ako se srozavas takvim iskazima, nece ni tebe niko uzimati za ozbiljno.

Slazem se sa mnogim stvarima koje pricas, ali u prici lutas gore-dole,levo-desno, kako ti odgovara. Vecina nas ovde smo culi ponesto od tih ljudi koje si vec naveo (pocevsi od Palestrine do danas ), a poneki i bas sve.

Metheny je meni verovatno jedan od najomiljenijih muzicara (i likova), oops, gitarista u historiji. Ali mi to nista nije smetalo da poslusam i Ingvetu revnosno (prva 3 albuma), Satcha (opet, prva 3 albuma). I Gallaghera. eeej. Sve ima svoje mesto (sem jack White-a, Hivesa, Vinesa, i tako to), bar kod mene. Poslusaj Ancient Future, jedan od meni najomiljenijih bendova svih vremena. To je padanje na dupe. Uzmi recimo Asian Fusion album za pocetak.

Spomenucu i ja da Dimejolu ne mogu organski da svarim jedno 30-tak godina ali opet prva 3 solisticka albuma su rasulo (nekako stalno ta prva 3 albuma mi figuriraju kod mnogih izvodjaca, mozda Dutja da napise traktat na tu temu). Posle mi se nekako materija razvodnji. Sem kod Rush-a i Uriah Heep gde mi je ta infatuacija trajala prvih 6-7 albuma otprilike. Ali ono, I Jean Michelle jarre mi bio baja na prva tri albuma i posle fajront u kafani.

Inace, kod mene se mnogo cesce vrte big-bendovi na zvucnicima, nego bilo kaki shred ili solo djitristi, ili heroji bilo kak'og tipa, tek toliko da se zna. O klasicnoj muzici da i ne pricam. I'm a big fan of opera too. Like, really big fan, placem dok slusam, grcam u suzama od te emocije, ljubav, nepravda, opresija, neuzvracena ljubav, pogibija, tragedija.

Al o tome na nekom operskom forumu .

Sto se Satcha jopet tice, slazem se sa Ducinom tezom da je on slow hand Luke, poslednjih 20 godina. Medjutim, famozna prva 3 albuma (2 plus EP), su cudo od kompozicija i aranzmana, progresija i digresija, povrh kojih je i medju kojim su utkane fabulozne fraze. A i opste je poznata stvar da je bas on popularizovao u raji pitch-axis theory prilaz, pa prema tome sledi da nije bas muzicki nepismen. Daleko od toga stavise, ima covek muziku u malom prstu jel 9i teoriju i kompoziciju). Vai je opstepoznat kao volsebni poznavalac teorije i notnog zapisa, cak i kompozicije. Transkribovao je toliko muzike u svoje vreme (pocevsi od kompletnog Zappinog opusa za bend i orkestar), it's not even funny. Zasto on komponuje to sto komponuje, to je druga stvar, meni se to ne svidja od (pogodili ste) prva 3 albuma naovamo. Zakljucno sa Passion and Warfare. Nisam nesto ni slusao kasnije albume, jer me jebe taj obrazaca da mi se nece svideti (predrasuda?).

I da se vratimo na zemlju, volim i ja dobar, prost, hipnoticki groove. Onako plemenski.

Kao na primer, jel:



Uzgred, ja sam licno odrastao na flamenco muzici (i svirao je prvobitno, na note jel, nisu postojale tablature a uredno sam citao note), kad je u pitanju 'gitarska' muzika, tako da su za mene i Dimeola i Mclaughlin i Henderson i Pass i Montgomery i Carlton i Corryell i Scoffield u izvesnom smislu samo razvodnjavanje materije i srozavanje nivoa kvaliteta, da se tako izrazim. Srozavanje emocije.

O tehnici i da ne pricam, nikakav gitarista ne moze da se meri sa flamenco gitaristom po tehnici. Zaboga, ljudi koriste svih 10 prstiju (9 najcesce doduse) i fraziraju harmonijski (za narod: u akordima) umesto melodijski (u individualnim notama). Misim...

[Dushan S]

John Scofield, Al Di Meola ili Laughlin su pretpostavljam isto podložni onda kritici kad sviraju tehnički zahtevno i agresivnije? Mislim, treba se osloboditi provincijskog razmišljanja.

Zanimljivo kako srederi vole Mc-a i Al-a... Ocigledna matrica naivne asocijacije brzih nota... valjda iz zelje da dobiju na ozbiljnosti tzv. kvaziargumentom autoriteta. Mc nije Mc zato sto, kako ti kazes, svira tehnicki zahtevno i agresivnije, vec zbog duha koji je doneo u svojim kompozicijama. Poslusaj malo Mahavishnu - Apocalypse i Birds Of Fire... obrati paznju na harnoniju, ritmicku strukturu kompozicija, emocionalnu envelopu... To je u ono vreme bila revolucija... To nema nikakve veze sa ovim skejterima (Satriani, Vai) koje pominjes... Pat Metheny-a, verovatno "overal the best" i verovatno najznacajnijeg muzicara medju gitaristima, volsebno zaobilaze, iako je covek fantastican kompozitor, ciji veliki deo repertoara izvode i klasicari i big bandovi i improvizator u rangu Jarreta... Ali nema vintage strata, floyda, stack pojacala i kozne pantole

To je problem tvoje percepcije. Pomenuti Satriani je slowhand svirač, realno, nije nikakav problem odsvirati njegove pesme prosečnom gitaristi koji se malo potrudi. Gde je tu matematika, ne umem shvatiti.

Satrijanija i ne spominjem, ali ako vec moram, smatram da je njegova muzika i slicnih mu, naivna, plitka i trivijalna... Naravno, ako imas 12-16 godina, super, ali ako neko sa 20, 30 ili ne daj boze stariji, u tome nalazi nesto..., to je vec za jedan veliki znak ?

Znam da boli, ali muzika je ipak malo vise od skolica na 22(24) praga.

Boga mi, ni ovakav stil pričanja sa visine i opet ponavljam provincijski (Jazz) elitizam nisu neki poseban znak odraslosti, ali ajde, bože moj. Obično kad neko ima takav ton nema nekog smisla odgovoriti mu, jer jasno mi je unapred da on zna i to je to. Ali hvala na savetima pošto eto, drugi nikad nisu čuli Mahavišnu a i ti bolje znaš i ko je šreder i šta šrederi vole i sve ostalo. Nego:
Ja pricam o vestini "music problem solvinga", dakle, sirokom i hijerarhizovanom repertoaru vestina, znanja i talenata (ako se na ovaj poslednji uopste moze uticati) a ne na muzicki eqvivalent vestine brzog mnozenja/deljena/korenovanja...imao si tvrdnju, a ja sam ti pomenuo ime gitariste koji se trpa u tu kategoriju, kao nekog ko je daleko od matematike već je bliži nekom blues rock sviranju. Na to ti skrećeš i napadaš njega da li je ovakav ili onakav. To nije razgovor, ti biraš određene detalje u onome što priča sagovornik koji ti se sviđaju i onda ih premećeš na drugi kolosek u kontekst koji ti odgovara. Nema smisla, to nije dijalog, kao što nije dijalog da ti unapred imaš izgrađen vrednosni sistem koji izneseš na sto i dokazuješ njegovu neprobojnost. Mene samo fascinira da ljubitelji Jazz-a, muzike koja se svirala radi zabave i zadovoljstva ljudi, žive energične muzike koja možda još nekad zasmrdi na home made alkohol iz vremena prohibicije i polja pamuka, nekad mogu da nose konstantno ta elitistička odela i da pokušavaju da podvuku crtu između umetnosti i neumetničkog tačno nakon što je Jazz došao, a delom i prošao. Uvek tako postoji neka generacija, ovim šrederima je muzika nestala kad je došla Nirvana, Grungerima je muzika nestala posle devedeset i neke, klasičnim interpretatorima i kompozitorima je su Jazz i Blues bili smeće kad su se pojavili... Ti stvarno misliš da možeš da izdvojiš jednu muzičku formu kao poslednji talas nečega vrednog? Pitam te to da prekinem bespotreban sled pametovanja i vađenja rečenica van konteksta. Pitam te jer koliko shvatam to je nit koja se provlači i nosi celu tvoju priču.

[Dersu Uzala]

o sviranju da ne pricam

Jes, al taj baja je bio priznati virtuoz, a priznali mu i filing u staz. tehnika nije samo brzina, tehnika je egzekucija. A ovaj ga egzekutuje uvek tako da ne mos bolje, na zadati materijal naravno. Mozda ne b' umo da ocvira neo-napolitanski harmoncki mol Ingvetinom brzinom, al to sto svira svira virtuozno.

Znaci, moramo da razgranicimo elemente virtuoznosti, a brzina je samo jedan mizerni element u sklopu celine. Ogromna vecina 'klasicnog' opusa (od 16.-19. veka) nije komponovana da se odire od brzine, ali cesto zahteva vanrednu tehniku da se 'korektno' ocvira (prema zamisli konpozitora jel). Tehnikom se stice feeling, a ne obrnuto. Feeling, ne talenat. Kad vezbas okidanje indivudualne note ili akorda na klaviru ili gitari, ili gudanje na zicanim instrumentima, ili duvanje kod duvackih, kako usavrsavas tehniku povecava ti se repertoar feelinga koje mozes da proizvedes na instrumentu. Kad savadas tehniku (znaci ne brzinu, nego tehniku) onda ne samo sto ces moci da ispucas 3 oktave besmislenih skala u jedinici vremena vec ces moci nekom da docaras i carlijanje vetra, cvrkutanje ptica, zamor glasova, bes, ljutnju, rados, kisu, dugu, odjek koraka i tako to. I sve to bez semplera.

[Kill surf city]

Spoiler:

o sviranju da ne pricam

Jes, al taj baja je bio priznati virtuoz, a priznali mu i filing u staz. tehnika nije samo brzina, tehnika je egzekucija. A ovaj ga egzekutuje uvek tako da ne mos bolje, na zadati materijal naravno. Mozda ne b' umo da ocvira neo-napolitanski harmoncki mol Ingvetinom brzinom, al to sto svira svira virtuozno.

Znaci, moramo da razgranicimo elemente virtuoznosti, a brzina je samo jedan mizerni element u sklopu celine. Ogromna vecina 'klasicnog' opusa (od 16.-19. veka) nije komponovana da se odire od brzine, ali cesto zahteva vanrednu tehniku da se 'korektno' ocvira (prema zamisli konpozitora jel). Tehnikom se stice feeling, a ne obrnuto. Feeling, ne talenat. Kad vezbas okidanje indivudualne note ili akorda na klaviru ili gitari, ili gudanje na zicanim instrumentima, ili duvanje kod duvackih, kako usavrsavas tehniku povecava ti se repertoar feelinga koje mozes da proizvedes na instrumentu. Kad savadas tehniku (znaci ne brzinu, nego tehniku) onda ne samo sto ces moci da ispucas 3 oktave besmislenih skala u jedinici vremena vec ces moci nekom da docaras i carlijanje vetra, cvrkutanje ptica, zamor glasova, bes, ljutnju, rados, kisu, dugu, odjek koraka i tako to. I sve to bez semplera.

Djede, ovo je redak on topic : Tone to die for: odgovor na prethodnim stranama treda, nema veze sa virtuoz™ diskusijom.

[Dushan S]

Evo Dersu, specijalno za tebe, smarači na tonskoj
http://www.youtube.com/watch?v=zJbbT32_lTk
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=zJbbT32_lTk[/youtube]

I naravno uz celu ovu priču jedan rimejk
http://www.youtube.com/watch?v=ufn7HxRKSBs
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=ufn7HxRKSBs[/youtube]