Prva od tema je notno pismo. Video sam da neki od vas govore da ono nije potrebno, pogotovu gitaristi. Zasto to nije istina? Pre svega zato sto je najmerodavniji materijalni vid muzike notni zapis, a ne audio snimak, iz tog razloga sto on dozvoljava izvodjacu da unese svoje ideje u delo autora, a ne da bude puki kopirant koji izvodi ono sto je cuo na traci. Druga stvar je nepouzdanost skidanja (ovo ukljucuje i tablature, posto i njih neko skida) - ma koliko neko bio sluhista, usled produkcijskih finesa (zvuka) cesto je veoma tesko uhvatiti tacan ton, potez, ili slicno, te je neophodno da autor ostavi notni zapis gde bi to bilo razjasnjeno. Audio snimak je od neprocenjive vaznosti - ipak, drugacije je cuti i gledati delo - ali, ni note ne smeju biti potcenjivane.
Tablature su, siguran sam da mnogi to ne znaju, stare preko 600 godina i prvobitno su bili namenjeni sviracima laute (jedne od preteca gitare). One su zaista jedan od najpogodnijih metoda zapisivanja gitarske muzike, pogotovo zanrova koji ne spadaju u tradicionalnu umetnicku muziku. Tablature u sustini imaju samo jednu bitnu razliku u odnosu na note - one umesto notnih glava imaju broj praga, sto za posledicu ima to da je prstored fiksiran, i da ne moze da se menja. Kod drugih instrumenata (violina, cello), ovo bi predstavljalo problem, posto boje pojedinih zica znatno variraju medjusobno, ali kako ovo nije problem kod gitare, tablature predstavljaju sasvim dobro resenje.
Zasto onda note, a ne tablature? Zato sto su note opste muzicko pismo, i znajuci jedino tablature ogranicavate se samo na literaturu za gitaru. To za posledicu ima nemogucnost da se procitaju dela iz tradicionalne umetnicke muzike, pod koju podvodim i muziku XX i XXI veka, kao i nerazumevanje ostalih zapisa. Smatram da nijedan ozbiljan muzicar koji drzi do sebe ne bi smeo da ne zna note.
Ok, predjimo na samo zapisivanje nota. Note, u uzem smislu (same note kao note, ne racunajuci dinamicke oznake, oznake tempa, itd., koje su takodje deo opsteg notnog zapisa) predstavljaju dve komponente tona: ritam i visinu tonova. Siguran sam da je vecina upoznata sa zapisivanjem ritma, ali cisto da se podsetimo: najduza notna vrednost je cela nota, i pise se sa praznom notnom glavom (belom), i bez notnog vrata (jedina duza nota od ove, i to duplo duza, je nota brevis, ali ona se retko srece van kompozicija izuzetno sporog tempa, a i tada je najcesce zapisana kao dve cele vezane lukom..). Cela nota se deli na dve polovine (prazna glava, sa vratom), polovina na cetvrtine (puna notna glava, sa vratom), cetvrtine na osmine (puna glava, sa zastavicom, ili preckom, ako ih je vise vezano), osmine na sesnaestine (dvostruka zastavica ili precka), dalje idu tridesetdvojke, sezdesetcetvorke, i poslednje su stodvadesetosmice.
Takodje, note mogu biti nepravilno podeljene. Ako jednu cetvrtinu delimo na tri, umesto na dve osmine, dobijamo triolu (odnos je kao da na slogove govorite Ta-ta, Ta-ta, i onda, za isto vremensko trajanje, kazete Ja-bu-ka...). Triole se generalno ne izvode striktno u tempu, sto znaci metronomski - one se obicno malkice otegnu, tako da se dobije odredjeni kotrljajuci osecaj. Druge nepravilne podele su, recimo: duole (u 6/8 taktu se umesto dve grupe po tri osmine, recimo, izvode dve grupe od po dve cetvrtine - odnos pri izgovaranju: pr-va-i / dru-ga-i, PR-VA / DRU-GA... to je promena sa 3 osmine na 2 cetvrtine - morate paziti da ne pozurite sa cetvrtinama, kako se ne bi dobio osecaj da izvodite dve osmine standardnog trajanja), kvartole (isto kao i duole, u 6/8 taktu se umesto 2x3 osmine, izvode 2x4 sesnaestina - odnos: pr-va-i / dru-ga-i / PR-VA, DRU-GA / TRE-CA, CHE-TA - takodje paziti da ne pozurite ili ne usporite), kvintole, sekstole, septole, i tako dalje... Triole su daleko najcesce, dok su druge prilicno retke.
Ritam se najbolje uocava prilikom taktiranja i parlato vezbi. Ovo bi trebala da bude prakticno tema za sebe, tako da, ako nekoga zanima, neka se izrazi, pa cu napisati nesto i o tome.
To bi ukratko bilo o ritmu. Sada, sto se tice linijskog sistema... On naravno ima 5 linija i cetiri praznine, i u njemu se zapisiju tonovi razlicite visine. Koji ton se nalazi na kom mestu odredjuje simbol na pocetku linijskog sistema. Postoji nekoliko razlicitih kljuceva: violinski (ili G) kljuc, najcesci, on se koristi za zapisivanje instrumenata srednjeg i visokog registra, a primenom transpozicije i nekih dubljih (gitara, tenor glas), bas (ili F) kljuc, on se koristi za zapisivanje instrumenata srednjeg i dubokog registra, kao i onih najdubljih (kontra i sub-kontra oktava kod klavira, orgulja, kontrabasa, kontrafagota, itd...), tenor, alt, sopran kljuc (ovaj kljuc se naziva C-kljuc, zato sto mesto jednog njegovog dela na grafickom prikazu odredjuje polozaj tona C u linijskom sistemu), ovi kljucevi su pre svega razvijeni za potrebe horske literature u ranijim epohama, ali se i danas koriste za zapisivanje deonica nekih instrumenata (alt kljuc je osnovni za violu, a srednji registar cella se zapisuje u tenor kljucu), i poslednji je kljuc za udaraljke (on ne odredjuje polozaj tonova, vec se pre svake partiture za udaraljke pise legenda - koja perkusija i koji njen deo se nalazi na kojoj liniji ili praznini).
Buduci da je ovde vecina gitarista, razmatracu pre svega violinski kljuc, u kome se muzika za gitaru najcesce zapisuje. Treba napomenuti da je zapis gitare transponovan za oktavu, tj. da je zvuk gitare za oktavu nizi nego sto se zapisuje, a to je sa ciljem lakseg zapisivanja u violinskom kljucu.
Mala digresija: buduci da je vecina ljudi upoznata sa nazivima nota preko programa za produkciju ili edukaciju (Cubase, Guitar Pro, Cakewalk Sonar...), moram reci par reci o nazivu nota. Nazivi nota od C1 do C10 (ili C9) su netacni - to je americki sistem koji u Evropi nije prihvacen, ili se bar ne koristi. Zvucni opseg se u Evropi deli na sledeci nacin (posmatramo klavir): najniza oktava je sub-kontra (od najnizeg A na klaviru do prvog C - tacno, nepotpuna je, bar na klaviru), kontra, velika, mala, prva, druga, treca, cetvrta, peta. E sad, u skladu sa tim u kojoj se oktavi nalazi, evo kako se zapisuje ton C (nabrajam redom kojim sam nabrojao oktave): 2C, 1C, C, c, c1 (ova jedinica treba da bude u superscriptu, znaci kao stepenovanje u matematici), c2, c3, c4, c5. Sada vidite problem: kada Amerikanac kaze C5 on misli na c1, a mi bismo mislili na piskavo c5 koje jedino pikolo flauta izvodi u orkestru. Mozda je nekome lakse da brojite od C1 do C9-10, ali cisto da se zna da to nije standardan sistem, i da necu objasnjavati koristiti te termine.
Znaci, najniza linija u violinskom kljucu pripada tonu e1. Na prvoj pomocnoj liniji ispod sistema nalazi se c1, a na drugoj praznini od gore se nalazi c2. Sada, za ostale tonove, slobodno uzmite notnu svesku i vezbajte
.E, sad... Povisilice i snizilice. Sta je to? To su znaci koji hromatski menjaju visinu tona navise i nanize za polustepen (hromatski - od chromos (boja), znaci prakticno da se ton isto zove, ali da ima drugaciju visinu ("boju") - recimo, ton e postaje posle povisile eis, a to nije isto sto i f, iako isto zvuce (zvuci izuzetno glupavo, ali ima svoje zasto, takodje ako nekog zanima, neka pita)), i mogu da se nadju ispred svakog tona (kao sto rekoh, poviseno e nije f, nego eis, isto kao sto ni snizeno c nije h nego ces). Kao sto ste videli, poviseni tonovi dobijaju sufiks "-is", a snizeni "-es", sem kod tona h, on se, snizen jedanput, zove "b", a dva puta "heses". Tako je, americko b je evropsko h, evropsko b je americko "b-flat". Generalno, Amerikanci (i Englezi) govore "sharp" za povisene tonove, a "flat" za snizene, i ton h zovu b. Kao sto ste videli, tonovi mogu biti i dva puta snizeni ili poviseni (c-ceses, d-disis), i, opet, dva puta poviseno d nije e, nego disis.
Hmm... Ne znam sta bih jos mogao kazati... Eto, mislim da je dovoljno za prvi post, sta vas zanima, pitajte... Mozete me cimati na MSN bez frke, ali preferiram forum, kako bismo negovali duh zajednistva!
Ozbiljan sam, to je jako vazno...
_)
znala sam da ces da kritikujes ljude zbog pisanja...