6) On An Island: Dejvid peva sa Dejvidom Krozbijem i Grejemom Nešom. Dejvidov glas nije izgubio ništa - to je još uvek taj "smoky" tenor sa mrvicom "oštrine" - ali su Krozbi i Neš prenisko u miksu, što je šteta, znajući da su oni najveći "anđeli" roka kada dođe do pevanja...
Onda dolazi Dejvov solo. Danas sam baš razmišljao sa čim bih ga uporedio u drugim umetnostima i palo mi je na pamet: da je Andrić bio gitarista, svirao bi kao Dejvid. Neprimetan stil (organski uklopljen u "predmet pripovedanja"), ali - kada obratite pažnju na mikrodetalje - remek-delo.
Kraj drugog sola je naročito impresivan jer bas svira vrlo visoko (Krozbi i Neš se smeše basisti) a Dejv svira pomalo netipične fraze.
7) The Blue: Odlična pesma kada dođe vreme da zagrlite vašu devojku/ vašeg momka i otpočnete sa duuugim poljupcima. "Division Bell" ste slobodno mogli da puštate (da parafraziram Bregovića) "i na svadbama i na sahranama" - toliko je to nenapadan album - a isto važi i za većinu pesama sa "On an Island" (napomena mladim muzičarima: nemojte se buniti da ste alternativa i da niko neće da objavi vaš album ako vam barem tri pesme ne liče na "The Blue" - većina radio-stanica pre 22.00 h ne pušta "teškoće" tipa Slayer).
Zanimljivo je da samo Dejv (koliko ja znam) koristi Whammy za ono za šta je Whammy originalno i napravljen: uhvatite notu, zadržite je za trenutak, a onda je potiskom pedale pošaljete da "otklizi" oktavu ili dve naviše / naniže. Pri tom kod Dejva to zvuči vrlo organski, skoro da ne primećujete šta se dešava ako ne slušate pažljivo. "Ni manje nota, ni većeg majstora" (Piter Klejton, o Kauntu Bejziju).
9) This Heaven: Ironija pesme se ne oseća samo u svakom stihu ("So break the bread and pour the wine / I need no blessings but I'm counting mine") nego i u ritmičkim frazama. Kontrabas na sceni, Rick Wright svira "klasičnu" Hammond / Leslie kombinaciju, tu je i klavir...
Još jedan dokaz da Dejv na svakoj gitari zvuči kao Dejv: svira Les Pola iz 1956 (najverovatnije onog na kojem je svirao "Comfortably Numb" solo, mada ne znam sigurno), a zvuči skoro identično kao da svira svog Strata.
11) Smile: Akustični set. Zanimljiv je slide solo, pošto Dejv svira malo više "regtajma" nego obično. Svejedno, solo ponovo pokazuje onu tako retku osobinu kod gitarista - da solo grade oko melodijske linije, umesto da "drndaju" skale i drže se generalnog tonaliteta... Možda će ta osobina umreti s njim, pošto ni pokojni Džordž Harison nije imao kome da je prenese?
(Zanimljivost za vas - u intervjuu u pauzi koncerta, na pitanje "U kojem ste bendu još želeli da svirate, pored 'Pink Floyda'?" Dejvid odgovara: "U Bitlsima.")
15) Shine On You Crazy Diamond: Nikad neću zaboraviti predstavu "Wish You Were Here" u Vajmarskom planetarijumu - najstariji planetarijum modernog tipa u Evropi, međutim sa najmodernijim laserima koji trenutno postoje. Među ostalim predstavama su nudili i Pink Floyd: između ostalog, kada probiju prve gitarske note "Wish You Were Here", Mlečni Put se nad vama zaustavlja.
Ne morate do Vajmara zbog tog efekta - samo nađite snimak "P.U.L.S.E." turneje.
Dejv ponovo svira "crvenog Strata" (onog sa EMGima), zvuk je isti kao sa "P.U.L.S.E.".
Kažu da je bilo mnogo iznenađenih pogleda kada je Dik Peri izašao da svira solo ovako opremljen:
16) Fat Old Sun: "Summer, sunday, and a year." Sećate se? Ako imate samo akustičnu gitaru, eto pesme da je naučite.
Nažalost, naučićete je do sredine - jako je teško skinuti solo ako nemate Telekaster i britansko pojačalo. Ko se pita "šta je to Telekaster i kako to zvuči", evo mu odličnog primera. "Hullo, Rock City, hullo, Chopsville!"
17) Coming Back To Life: Odnosno pesma čije reči možete da razumete tek posle dvadeset četvrte godine. "Where were you when I was burned and broken?" Delay na glasu, Noflerovski prisutna gitara, zeleni laseri, Rik se smeši...
20) Wish You Were Here: Laserski šou sličan "P.U.L.S.E." turneji, nema grešaka i nema ubrzavanja (Pink Floyd je jedan od retkih bendova koji nikada na sceni nije ubrzavao pesme, kako bi više ložili publiku). Dejv i dalje bez greške "gađa" iste note glasom i gitarom.
22) Arnold Layne: Iznenađenje večeri, pošto je ta pesma vrlo retko svirana uživo posle sedamdesete. Još veće čudo je kada na scenu, da bi pevao lead, izlazi - Dejvid Bouvi! Konačno! (Ko zna o čemu govori pesma "Arnold Layne", shvatiće zašto kažem da Dejvid Bouvi "konačno" peva tu pesmu.) Bouvi nije smršao, nije ostario (verovatno se jeste operisao)...
-------------------------------------
