LifelessDead wrote:Pyramids of Waste (2010). Dokumentarac koji govori o slicni stvarima.
http://www.youtube.com/watch?feature=pl ... 2CUVZYu6tI
Upravo tako. Kljuc je taj pojam (naveden u zaglavlju linka) 'planned obsolescence' ('planirana zastarelost' tj u duhu naseg jezika planirani nedostatak, nestajanje, izbacivanje).
Postoji poslednjih par decenija citava industrija koja je razvijena oko te poslovne filozofije. U industriji elektronike (mada i svugde) to se zove engineering obsolence, product change notification (PCN) i product end-of-life (EOL).
Vecina nas se niti bavi time nit nas zanima ali sam ja imao tu srecu da radim kao konsultant pre desetak godina za firmu koja se zove PCNALert iz Pasadene. U medjuvremenu su prodati jos vecoj firmi kojoj je falio slican softver (http://press.ihs.com/press-release/corp ... s-pcnalert) za 10 miliona dolara u kesu. Rukovodstvo i tim su mogli da ostanu u firmi na istim pozicijama. Neki jesu neki nisu.
Elem, ta firma je bila 'most' izmedju proizvodjaca elektronskih komponenti i proizvodjaca kako konzumerske tako i industrijske i naucne elektronike i uredjaja (poceli su u stvari na JPL-u kao inzenjeri nabavke pa su razvili softver za to). Stotine kompanija sirom sveta proizvode elektronske komponente a hiljade ih konzumiraju. Svi rade po istom principu: dizajnira se deo space-shuttle-a ili DVD player, nebitno, i recimo taj sad model DVD-a cemo mi koji se zovemo RCA recimo, da proizvodimo narednih 3 godine i cao. ALi mi ne pravimo komponente, samo pravimo gotov uredjaj. Kad ga tvoj inzenjerski tim dizajnira, moj tim skine iz CAD softvera listu komponenti. Onda sednemo i potrazimo od proizvodjaca sve te komponente. Pojedine komponente nude razliciti dobavljaci, vise njih. Znaci mozemo da birkamo, pa sad ko vise voli domace, ko korejske, ko japanske, ko malezijske, Tajvan, Singapur, Filipini. Moj tim znaci napravi BOM (Bill of Materials) sto je lista svih komponenti koja ide u jedinicni uredjaj (single unit). Znaci znamo sta nam sve treba i natom BOM se nalazi tacan model odabranog proizvodjaca komponenti. Znamo da je pala odluka u menadmentu da napravimo 3 miliona tih DVD uredjaja recimo, u naredne 3 godine jel. Medjutim nismo mentoli i necemo odjednom da narucimo 3 miliona elektromotora, displeja, konvertora, trafoa odjednom, nego postepeno, na etape. Ali te komponente sa liste moraju da POSTOJE i moraju da imaju NEIZMENJENE specifikacije u toku svog 'zivota' (product lifecycle). Ako se nesto promeni, moramo da reviziramo dizajn naseg uredjaja, ako prekinu sa proizvodnjom te komponente u pitanju, moraju da nam ponude odgovarajucu zamenu ili da potrazimo novog proizvodjaca identicne komponente.
Kazem, to je ogromna industrija jer je i problem ogroman. I sad su se ovi frajeri iz Pasadene (koji su se time i bavili ali 'rucno') dosetili da je najoptimalniji metod poslovanja da svi proizvodjaci salju besplatno sve dokumente (to se zovu product alerts) u vezi promena specifikacija pojedine komponente ili ukidanja prizvodnog programa iste i eventualno mogucim replacementom, ne svim proizvodjacima individualno sto je sulud posao, vec na jednu centralnu lokaciju. Nasu burazeru. U nasu bazu. Onda mi zbudzimo softver online i prodajemo proizvodjacima konzumerske elektronike ali i svima drugima zainteresovanima pristup. Softver je naravno inteligentan pa mozes tacno da odaberes iz kataloga od par miliona komponenti da pratis notifikacije (alerts) za one komponente koje su na tvom BOM-u za dati uredjaj. Sjajan biznis, svi srecni, a nama lova do krova.
Ovo je bio golem problem kad se radilo rucno i trebovalo preko telefona pre 20 godina. Citava odeljenja i timovi su radili po svim firmama samo u nabavci materijala, sad je sve didjitalija, ide preko softvera. I naravno, posto smo mi RCA a ne Nakamichi, nasa filozofija je drugacija od high-end proizvodne filozofije. Pravicemo ga 3 godine i posle toga nas zabole, a prodajna cena ce mu biti 99$ a ne 1999$ kao Nakamichi. Sto znaci da proizvodna cena treba da bude mnogo niza od 99$ da bi ostvarili profit. Sto znaci da svi komplet delovi ne smeju da predju 33$ recimo po uredjaju. I onda biras materijal za BOM prema budzetu, iako ti razne firme nude high-end varijante istih komponenti, ne treba ti to, nemas budzet za to, high-quality nije tvoj poslovni model, high volume jeste. Prosto.
I zasto sam stavio Maytag servisera ozgo. Mnogi su verovatno i culi za njega ali da pojasnim, baja sa slike je igrao Maytag servisera ('najusamljenijeg coveka u gradu') preko 20 godina na njihovim reklamama. Usamljen je i dosadno mu je jer nema posla. 'Maytag proizvodi se ne kvare'. To je i danas legendarna firma za belu tehniku u USA, i decenijama ih bije glas da su fenomenalno pouzdani. Otuda su, kao i mnogi drugi americki proizvodi svojevremeno, imali lifetime warranty. Lifetime warrantry vise ne postoji u principu. I Gibson je nekad imao lifetime non-transferrable warranty (ako si drugi vlasnik, garancija vise ne vazi, ako si prvi - dozivotno). I masa firmi. Danas ti nude max 5 year warranty da ja znam (Mesa Boogie recimo) pa 3 yrs 'parts and labour', ali najcesce samo godinu dana. Iz stotinu razloga, prvo zato sto ni proizvodjaci komponenti ne daju nikakve garancije (ili skromne), drugo sto si planirao da ukines produkat posle 3 godine (i support za taj isti produkat, znaci rezervne delove i opravku jos recimo 2 godine posle obustave proizvodnje, jer si legalno obavezan na to prema zakonu) a da nudis lifetime warranty morao bi da popravis besplatno taj uredjaj i 25 godina posle obustave proizvodnje istog.
Tako da svi idite do svog lokalnog Harvard MBA i zahvalite mu puno na revolucionarnom konceptu.
a i na poslu su u pitanju male serije uredjaja, i par razlicitih modela, tako da i rucno traganje za sada vrsi posao.
Ibanez u svojim vrhunskim pedalama uvaljuje loše komponente danas?
